(tekst objavljen u Progressive magazinu br. 50, jul 2008.)

Nenad Pacek, potpredsednik Economist Intelligence Unita

EU NIJE SLAMKA SPASA

Nenad Pacek, potpredsednik Economist Intelligence Unita: “Grčka je primer koji pokazuje da Evropska unija nije nikakva garancija brzog privrednog rasta. Ona samo daje okvir stabilnosti, solidnih zakona, pristup kapitalu, a za sve drugo u principu zemlja mora sama da se pobrine.”  

Nenad Pacek, potpredsednik i regionalni direktor poslovno – savetodavne kancelarije Economist Intelligence Unita u Beču za centralnu i istočnu Evropu, Bliski Istok i Afriku, većinu svog profesionalnog vremena savetuje globalne i regionalne direktore najvećih multinacionalnih korporacija o temama kao što su poslovne strategije zemalja u razvoju i privredni i politički rizici. Takođe, često moderira i vodi okrugle stolove koje The Economist organizuje s vladama zemalja CEE (centralne i istočne Evrope) u vezi sa pitanjima privrednog razvoja i redovan je gost na konferencijama Progressive magazina u Hrvatskoj. Ovom prilikom, govori o uzrocima globalne krize, inflaciji i privrednoj perspektivi u regionu.

Da li je globalna ekonomija u krizi?
Globalna ekonomija je sigurno u velikoj krizi i to je verovatno najgora kriza od tridesetih godina prošlog veka. Ipak, trenutno postoje mehanizmi koji sprečavaju da se kriza pretvori u nekakvu depresiju, a to je činjenica da su velike centralne banke odlučile da spašavaju finansijske institucije koje su nagomilale raznorazne vrednosne papire od ne baš velike vrednosti. Ne spašavaju samo komercijalne banke, već i investicijske. Centralne banke počele su polako da otkupljuju te nagomilane dugove koji ništa posebno ne vrede. Jednostavno, počele su da ih otkupljuju po jeftinijoj ceni, tako da tu pokušavaju da razmeste ono što se nagomilalo. Naravno, to je proces koji traje, koji će potrajati još sigurno barem šest do dvanaest meseci, ali ono što će se u međuvremenu dogoditi jeste to da mnoge od tih banaka neće tako olako više nikome pozajmljivati novac. Govorimo o ‘credit crunch’ trendu koji je svuda u svetu trenutno prisutan. Sve velike banke počele su da se ponašaju na drugačiji način i teško se dolazi do novih kredita. Ovaj fenomen se polako prebacuje u istočnu Evropu, odnosno nije više samo slučaj u SAD-u i nekim zapadnoevropskim zemljama i to jednostavno mora da dovede do usporavanja globalnih ekonomija, što se u stvari već događa. Amerika je u recesiji, a Evropska unija se poprilično brzo usporava poslednjih nekoliko meseci. Pretpostavljam da će i Amerika i Evropska unija biti relativno slaba tržišta za velike korporacije. Istočna Evropa nije na nekoj drugoj planeti i jednostavno mora doći do ‘spill over’ efekta. Pretpostavka je da će se privredni rast istočne Evrope, koji je prošle godine bio viši od sedam odsto, smanjiti na negde između pet i 5,5 odsto, pri čemu naročito mislim na zemlje u centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Ove prognoze ne odnose se toliko na Rusiju i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, ali sveukupno gledajući predviđa se značajnije usporavanje privrede. Zbog toga izvoz iz istočnoevropskih zemalja neće biti jednostavan, jer mnoge zemlje u okruženju prolaze kroz slične probleme. Da ne govorim o tome da je inflacija problem svuda i da su realna primanja manja nego što su bila prošle godine. Znači, globalna kriza, koja je započela sredinom prošle godine, će ipak umanjiti rast u ovom delu sveta.

Da li je ulazak u EU ‘slamka spasa’ za one zemlje koje nisu još uvek članice?
Ono što ljudi često pogrešno shvataju kada je reč o Uniji jeste da je ona nekakva, kao što ste vi rekli, ‘slamka spasa’. To jednostavno nije tako, jer ako je neko član EU to ne znači apsolutno ništa što se tiče privrednog rasta i nema nikakvog istorijskog dokaza da je članstvo u EU nekome donelo nekakvo posebno bogatstvo. Najbolji primer za to je kontrast Grčke i Irske. Grčka i Irska su ušle u EU u bliskom periodu pre više od dvadeset godina. I jedna i druga su tada bile na nivou od 65 odsto životnog standarda ostatka tadašnje Evropske unije. Danas, nakon skoro trideset godina u EU, Irska je na 145 odsto, znači bogatija je za 45 odsto od evropskog proseka, a Grčka je i dalje na nekih 65 – 66 odsto. Znači, ništa se u Grčkoj nije posebno promenilo u odnosu na druge zemlje. Prema tome, to je primer koji pokazuje da Evropska unija nije nikakva garancija brzog privrednog rasta. Ona samo daje okvir stabilnosti, solidnih zakona, pristup kapitalu, a za sve drugo u principu zemlja mora sama da se pobrine.

Veliki broj ljudi, ipak, gaji iluziju da će ulaskom u EU stvari ubrzano ići na bolje?
Neće. Stranom investitoru to ne znači mnogo. Recimo, ako imate zakone na papiru, ne znači da će pravosudni sistem i zakonodavstvo biti u stanju te zakone i da primenjuju u potpunosti. Ako pogledate primere Španije i Portugalije, videćete da im je trebalo između osam i dvanaest godina da te zakone zaista počnu da primenjuju. Ako pogledate danas Poljsku, Češku i Slovačku, stalno čujem primedbe investitora i klijenata koji govore da je taj zakon samo mrtvo slovo na papiru. Probajte nešto da napravite sa češkim sudovima, na primer. Imate sudije koje su stare 26, 27 godina, a bili su loši studenti i nijedna advokatska kancelarija nije htela da ih zaposli, pa su tako zbog manjka tog kadra, završili radeći u državnoj službi. Na takav način, neko ko s 26 godina postane sudija, teško da može da razume postojeće zakone, a kamoli nove zakone koji dolaze, a da ne govorimo o lošim prevodima tih zakona. To je proces koji dugo traje i ništa se ne može dogoditi preko noći. Ni s privrednim rastom, ni sa primenom zakona. To je jednostavno nedavna prošlost pokazala. Pozitivno je to da država, ako je dovoljno pametna, može dobro da iskoristi novac koji EU daje novim članicama. Ali, i tu treba učiti od drugih. Niko taj novac EU nije bolje iskoristio od Iraca.

U izlaganju na konferenciji u Rovinju napomenuli ste da će, zbog opsednutosti profitom, u idućim godinama najviše ispaštati distributeri, čije će marže biti sve manje i manje. Kako će se to odraziti na dugoročno poslovanje u trgovini?
U svom izlaganju rekao sam da su multinacionalne kompanije s kojima radim trenutno pod velikim pritiskom od strane svojih deoničara da ostvare rast profita dinamikom na koju su oni navikli. Trenutno je rast profita globalno vrlo teško ostvariti, jer su najveća svetska tržišta u lošijem stanju nego prethodnih godina, od Japana i EU do Amerike. Prema tome, oni gledaju na sve druge zemlje u razvoju kao na mesta gde bi se taj rast profita mogao ostvariti, ali i pokriti rupe koje su nastale slabljenjem američkog tržišta. U tom smislu, poslednjih nekoliko meseci, na sastancima kojima sam prisustvovao, bilo je dosta uputstava velikih menadžera svojim ljudima koji vode istočnu Evropu da budu oštriji u razgovoru s distributerima da bi tu negde uhvatili koji postotak marže i da bi povećali profit koji deoničari toliko silno žele. U tom pogledu, pretpostavljam da će narednih šest do dvanaest meseci mnoge velike multinacionalne kompanije imati drugačiju vrstu razgovora s distributerima u regionu.

Kako da se distributeri nose s pritiscima?
To je stvar poslovnih pregovora. Naravno, i jedni i drugi, i distributeri i multinacionalne kompanije, imaju pritiske od dole: rast cena, poskupljenje radne snage, tako da ni jednima ni drugima neće biti lako. Tu će biti dosta neugodnih pregovora, po mom mišljenju, ali situacija je trenutno jednostavno takva. Valjda će nakon godinu, dve, stvari postati malo normalnije, jer ovo je ipak nenormalno globalno okruženje, koje neće večno trajati.

Kompanije sve više ulažu u inovacije i plasiraju mnoštvo novih proizvoda, a kupovna moć se smanjuje. Šta se događa s globalnom trgovinom? Menjaju li se kupovne navike i kako će izgledati trgovačka karta kroz pet godina u ovakvoj konstelaciji?
Trenutno imamo pre svega neobičnu konstelaciju i ona utiče na to kako se ljudi ponašaju. Ako imate velike inflatorne pritiske, kao što ih trenutno imamo kod rasta cena sirovina, praktično svaka osoba na svetu će u narednih šest meseci zaključiti da zarađuje manje ili znatno manje nego što je zarađivala prošle godine i da joj je inflacija ‘pojela’ povišicu koju je dobila. Prema tome, automatski se događa da se drugačije razmatra šta će se kupiti i kada će se kupiti. U takvom okruženju to može biti privremeni fenomen. Jednostavno, diskonteri i jeftiniji brendovi će tu nešto bolje profitirati. Oni skuplji i obični trgovački lanci imaće više problema. Kupac je trenutno ‘zgnječen’ sa svih strana. Teško je reći do koje je mere to privremeni fenomen i koliko će on trajati. Ako pogledate nemačko tržište, diskonteri su tamo jaki, u Austriji su sve jači i taj trend će se verovatno prenositi i šire. Očekuje se da će s vremenom diskontne trgovine uzeti dobar deo tržišnog kolača. Znači, od nekog privremenog fenomena zbog globalne krize on može postati i trajan, jednostavno zato što je to tako u nekim drugim zemljama.

Znači li to da su brendovi, koji su već dugo na tržištu, u opasnosti od navale jeftinih proizvoda iz Kine ili Indije? Koliko je realno da će ti brendovi biti dovedeni na ivicu opstanka?
Ako uzmete nekakvu tržišnu piramidu, na vrhu su ljudi koji sebi mogu da priušte bilo šta, a na dnu oni koji jedva spajaju kraj s krajem. Ono što će se događati jeste da će svaka kompanija, bez obzira bila ona domaća, strana ili multinacionalna s određenim brendovima, određenim segmentima i pozicijama na tržištu, pokušati da uđe u sve segmente tržišta.
Mi u Economistu imamo klijente koji su podelili mnoga svetska tržišta u mnogo segmenata. Znači, lansiranja tih novih brendova u ovom regionu postaju sve aktuelnija. Isto tako i lokalne kompanije, koje su u međuvremenu ojačale, pokušaće da idu prema gornjem delu piramide i da napadnu multinacionalne kompanije negde na vrhu, s nekim brendom. Tako je i sa pozicioniranjem cena na tržištu. Rađa se jedna tržišna utakmica koju pre zapravo i nismo videli do te mere, jedan novi fenomen internacionalnog biznisa koji postaje itekako ukorenjen u glavama tih novih menadžera. Pre pet godina niko nije o tome ozbiljno razgovarao. Danas svi razgovaraju o kompletnoj piramidi i žele da budu u svakom segmentu. Zato mislim da će i neki lokalni brendovi, pretpostavljam već kroz nekoliko godina, sve više biti meta nekakvih potencijalnih preuzimanja, jer to je isto jedan od načina rasta za ove velike igrače.

U tom kontekstu, možete li da prokomentarišete nedavnu Marsovu akviziciju Wrigleya? Da li je multinacionalnim kompanijama koje žele rast danas jedini izlaz u preuzimanju?
Svaka multinacionalna kompanija u principu ima nekakvu dilemu ili debatu unutar kompanije treba li rasti nekim svojim organskim rastom ili gledati koga bi mogla da kupi. Imate kompanije koje apsolutno ne žele da idu u preuzimanja, jer gledaju na to kao na nešto super komplikovano i preskupo, nešto što se uvek preplati, tako da biraju sopstveni put po principu ‘ako nas neko voli, kupiće naše deonice, ako ne, onda neće’.
S druge strane, imate kompanije koje su vrlo agresivne na tom području preuzimanja i gledaju to kao najvažniji deo tog rasta. To je čisto interna stvar i sigurno pod ovim pritiscima koji se trenutno događaju, može se vrlo lako dogoditi da bude više preuzimanja nego što je to bio slučaj poslednjih pet do deset godina. Preuzimanja bi vrlo lako mogla postati način da se relativno brzo ostvari rast, jer su svi postali nestrpljivi i to nestrpljenje će se verovatno sve više povećavati. Kada svi veliki budu počeli da izveštavaju o svojoj prodaji u Americi sledećih tri do šest meseci, to će biti prilično loše brojke i onda će, naravno, taj pritisak rasti. Ne čudi me što se dogodio Mars-Wrigley. Ne bih rekao da se to moglo očekivati, ali me ne čudi sam princip transakcije. I jedna i druga kompanija su neobično jake, imaju fantastičnu reputaciju širom sveta i komplementarne su, tako da zapravo to ima smisla.

Maroje Sabljić
Domagoj Bajtal