Iskustva sa hrvatskog tržišta pokazala su da direktna kontrola mksimalnih maloprodajnih cena proizvoda robe široke potrošnje može uticati na tok inflacije, ali sobom nosi značajne administrativne probleme i za državu i za privredu, kao i da uporno prenošenje pritiska kroz lanac snabdevanja dovodi do dodatnih nestabilnosti na tržištu.
Nakon pokušaja da fiskalnim subvencijama i raznim socijalnim programima ublaži pritisak negativnih ekonomskih kretanja na osnovnu potrošačku korpu, hrvatske vlasti odlučile su da pribegnu direktnim merama, u cilju brzog rešenja za unapređenje standarda građana. Početkom 2024. u Hrvatskoj je stupio na snagu paket mera koje direktno ograničavaju maloprodajne cene određenih osnovnih proizvoda, a koje se od tada periodično produžavaju i adaptiraju. Mere su stupile na snagu početkom 2024, kao državni odgovor na snažan pritisak javnosti usled naglog rasta životnih troškova. Ovim merama utvrđene su najviše maloprodajne cene za izabranu listu osnovnih proizvoda (prvobitno 30-ak artikala iz segmenta osnovnih životnih namirnica). Te mere su kasnije menjane i proširivane, da bi početkom 2025. lista bila proširena na 70 proizvoda, uz dodatne proceduralne obaveze za trgovce.
Tokom 2024. sprovođene su i intenzivne kontrole, beležene nepravilnosti i pojedinačni prekršaji, a lista kategorija/proizvoda i pravila povremeno su prilagođavani. Vlada proširuje popis sa 30 na 70, objavljen je konkretan popis i iznosi najviših dozvoljenih cena, a zadate su i posebne obaveze trgovcima (isticanje oznake ‘ograničena cena’, obaveza obezbeđivanja barem jednog artikla iz kategorije po ograničenoj ceni, obavezna objava cenovnika). Istovremeno, veliki trgovci najavljuju ili sprovode sopstvena sniženja cena za veći broj artikala kao odgovor na javni pritisak, koji je kulminirao bojkotom trgovačkih lanaca početkom ove godine.
U prvom kvartalu ’25. mere dobijaju i širi pravni okvir usvajanjem ‘Zakona o iznimnim mjerama kontrole cijena’. U odluci o stupanju zakona na snagu navodi se da je njegov cilj sprečavanje negativnih uticaja ekstremnih promena cena, ublažavanje inflatornih pritisaka, sprečavanje monopola u određivanju cena i povećanje transparentnosti za potrošače, a osim trgovcima, ovim zakonom zakonodavac nalaže i Vladi da preduzme odgovarajuće mere privredne politike radi otklanjanja razloga za direktnu kontrolu cena.
Zakonom predviđene mere za kontrolu cena su: određivanje najviših dopuštenih maloprodajnih cena; vraćanje cena na raniji nivo; obveza prijave važećih cenovnika; objava cenovnika na internet stranicama trgovaca (ne važi za tradicionalne trgovine); obvezno isticanje cena i obaveštenja u prodajnim objektima; pribavljanje saglasnosti od nadležnog ministarstva pri promeni cena; dostavljanje podataka o cenama nadležnom ministarstvu (uz garanciju tajnosti podataka o elementima cena, njihovom izračunavanju, kao i predlozima za promenu cene); jasno isticanje prethodne cene (koja je bila primenjiva u tačno određenom periodu) radi praćenja rasta cena i informisanja kupaca. Zakon, između ostalog, podrazumeva i da u objektima većim od 400m² proizvodi koji su pod kontrolom cena moraju biti u zasebnim delovima prodajnog prostora, a da se sama dalja regulacija cena vrši donošenjem odgovarajućih uredbi. Iznosi kazni za nepoštovanje Zakona za pravna lica iznose iznose do 30.000 evra, a inspektor može na licu mesta da izda rešenje o privremenoj zabrani prodaje određenih proizvoda.
U praksi, sprovođenje mera pokazuje i otpor tržišta (česte povrede, potreba za dodatnim nadzorom) pa se pravila i obim, za koje zakon predviđa da se regulišu uredbama, relativno često revidiraju. Veliki lanaci su kombinovali formalnu usklađenost (označavanje artikala, objava cenovnika) sa sopstvenim inicijativama grupnih sniženja redovnih cena, van kategorija obuhvaćenih uredbama. Međutim, inspekcije su otkrile nepravilnosti: u pojedinim mesecima otkriveno je i do nekoliko stotina povreda. Sa druge strane, deluje da dobavljači, naročito srednji i manji, trpe najveći pritisak. Mere su ih u praksi dovele u nepovoljniji položaj, naročito u trenutcima kada troškovi rastu, a promena cene iziskuje značajne administrativne procedure.
Sa potrošačke strane, percepcija pristupačnosti osnovnih namirnica se poboljšala, ali povremene nestašice, rotacije artikala i smanjena dinamika novih proizvoda unose određenu zabrinutost za dugoročnu održivost. Statistika pokazuje da inflacija hrane i bezalkoholnih pića (5,7%, maj ’25) i dalje ima značajan doprinos u opštoj stopi inflacije.
Hrvatsko iskustvo je pokazalo da fokus države na pojedinačne kategorije i proizvode i određivanje cenovnog maksimuma ne samo što nisu dovoljni da umire javnu percepciju rasta cena, već sobom nose i rizik nestašica, ozbiljnih distorzija u lancu snabdevanja i preobimne administrativne procese.