Pritisak na cene, povezane javne rasprave i državne regulative nisu ekskluzivni problem domaćeg tržišta. Mnogi su primeri u regionu, Evropi i svetu, a rešenje se samo nameće. Pitanje je samo koja će tržišta pokazati volju da ga u potpunosti i primene.

Prateći regionalni, evropski, pa i svetski fcpi (Food Consumer Price Inflation) indeks, uz određena odstupanja, jasno je da porast cena prehrambenih proizvoda nije isključivo problem jednog tržišta, već je po sredi globalni trend koji ozbiljno narušava standard prosečnog potrošača. Uzroci kretanja krive koja je, kao što se može videti iz priloženih grafova, prilično slična, manje-više, svima su poznati i leže u dešavanjima na koja je teško uticati i mogu se podvesti pod obeležja vremena u kom živimo.
Nakon par godina abnormalnog rasta cena i čekanja da se situacija nekako samoreguliše, sva tržišta i sve države koje su pogođene ovim trendom sada pokušavaju da pronađu mehanizme stabilizacije. Potrošač (odnosno glasač) je izgubio strpljenje. On se, uprkos nominalnom porastu primanja, i dalje oseća kao jedini nosilac tereta ovog ekonomskog poremećaja, što iskazuje kroz razne forme pritiska na vlasti, ali i bojkote trgovinskih lanaca.

Mere Vlade RS koje su stupile na snagu 1. septembra takođe prate trend državnih intervencija u cilju povećanja standarda stanovništva, koji je globalno prisutan. One ciljaju tri ključna sektora – energetiku, bankarstvo i posebno maloprodaju, koja je, usled svakodnevnog kontakta sa potrošačem, najizloženija sudu široke javnosti.
Uredbom koja se konkretno odnosi na maloprodaju, obuhvaćeno je 23 kategorije, odnosno preko 20.000 proizvoda. Njihova bruto trgovačka marža ograničena je na 20% za trgovce sa prihodom većim od 4,5 milijardi dinara u 2024. Fakturna cena ovih proizvoda ne sme biti viša od one iz prvog dana avgusta ove godine (osim za kategorije izuzete dopunama uredbe), a trgovačke naknade prema dobavljaču ne smeju da prevazilaze 10%, sa posebnim osvrtom na logistički rabat (3%) i otpis (1%).

Slične mere ograničenja marži i cena za osnovne namirnice uvedene su u više zemalja regiona, ali i EU, pa i globalno. Merama za kontrolu FMCG tržišta su podvrgnute su zemlje poput Hrvatske, Mađarske, Rumunije, Severne Makedonije, Poljske, Grčke, Slovenije, Bugarske i Slovačke, ali i Francuske, uglavnom od 2022. zbog inflacije i rasta cena, koristeći razne vrste ograničenja fokusiranih na ključne životne potrepštine. O iskustvima sa drugih tržišta ‘pogođenih’ državnim merama, pa i potezima industrije koji su doveli do njihovog ukidanja, možete pročitati više u povezanim tekstovima na našem sajtu. Cilj ovih mera je stabilizacija cena i zaštita potrošača, ali ishodi su mešoviti i još uvek se ne mogu u potpunosti sagledati. U nekim državama mere su dobile i formalne zakonske okvire, dok su druga tržišta pokazala zrelost i u međusobnoj saradnji uspela da samostalno uklone uzroke državnih intervencija.

Srpska uredba svojevrsna je kombinacija sličnih zakonskih i podzakonskih akata korišćenih u drugim državama u regionu, naročito u njihovoj početnoj fazi, a koje se konstantno prilagođavaju novonastalim okolnostima i, za sada, konstantno produžavaju. Iako namenjene pre svega za umirivanje stanovništva, ove mere još jednom potvrđuju neophodnost snažnijih partnerskih odnosa među činiocima lanca snabdevanja. Ne samo radi lakšeg preživljavanja državnih uredbi, već pre svega, radi uklanjanja uzroka koji su doveli do njihovog uvođenja. Iskustva sa inostranih tržišta pokazala su da volja vlasti da se meša u tržišna kretanja opada srazmerno volji učesnika u lancu snabdevanja da unaprede međusobnu saradnju kroz transparentnost i dugoročne ugovorne obaveze, odnosno da ulažu trud u kreiranje održivog društveno-ekonomskog sistema.
Globalni poremećaji, koji su se 3-4 godine u najvećoj meri prelivali prema potrošaču, preko noći, doveli su postojeće tržišne tokove i odnose do svog limita. Ne samo ustaljeni poslovno-partnerski odnosi, već ceo proračun formula troškova i prihoda mora da prođe kroz prilagođavanja novonastalim okolnostima, kako bi se održala stabilnost, a to nije lako u situaciji u kojoj svaka karika pokušava da u što većoj meri prenese opterećenje na sledeću, bez svesti o tome koliko je ona još u stanju da ga podnese. Imajući u vidu ovu karakteristiku odnosa u lancu, razvijena evropska tržišta, čiji rast se pre svega oslanja na rast volumena, još i u pred-kovid periodu pokrenula inicijative za veću transparentnost B2B zajednice.

Svako tržište je specifično, ali postoje i ona ‘specifičnija’. Opterećeno nasleđem kolapsa iz ’90-ih godina prošlog veka i ubrzanom i turbulentnom tranzicijom, naše tržište, svakako spada u ovu drugu grupu. Izražen ‘nagon za preživljavanje’ doveo je naše tržište, za relativno kratko vreme, na, po svim pokazateljima, iznenađujuće visok nivo u odnosu na polaznu tačku. Negativna posledica ovog nagona je zatvorenost u poslovnim odnosima, koja je ključna za neophodna prilagođavanja i pronalaženje održive raspodele rizika i tereta duž čitavog lanca – od primarnog proizvođača do krajnjeg potrošača.

Tu se vraćamo na priču o društveno-ekonomskoj održivosti. Uplitanje države u tržište nagoveštava da su postojeće poslovne prakse dostigle svoj maksimum i da kompletna paradigma poimanja poslovnih procesa u Srbiji treba da prođe kroz još jednu transformaciju.
Stariji znaju, ukoliko žele da se prisete, kako je funkcionisalo jedno zaštićeno (SFRJ) tržište i kakve su (blago rečeno) promene na tom tržištu donele inflacija i najstrože sankcije ikada nametnute jednom društvu i tržištu. Tadašnja transformacija, koja je bila neophodna za preživljavanje stavila je kratkoročne ciljeve i kratkoročni profit u prvi plan. Ovaj fokus na kratak rok, hteli mi to da priznamo ili ne, verovatno je najizraženija osobenost srpskog tržišta.

Poslovična ‘snalažljivost’ srpskog privrednika, uz nadaleko hvaljenu sposobnost i svestranost srpskog radnika i neverovatnu otpornost srpskog potrošača, sačuvali su domaće tržište, omogućili mu određeno napredovanje i doveli do ovoga trenutka, provodeći ga kroz nebrojene ‘nove normalnosti’ koje su nas zadesile usput. Ipak, ova najnovija, u kojoj je srpski radnik otišao ‘trbuhom za kruhom’ (pitanje za HR stratege), a prosečan potrošač, kako deluje, konačno udario u zid, ostavlja snalažljivost srpskog privrednika kao usamljeni deo lanca (uz državu kao ‘osigurač’) koji održava tržišnu konstrukciju. Deo lanca kom preti samouništenje ukoliko ne promeni paradigmu poslovanja i ne usmeri ozbiljan deo svojih resursa u oporavak druga dva dela – radnika i potrošača, rečju – naroda, jer upravo su njihovi pritisci i zahtevi doveli do uvođenja državnih mera koje unose tako veliki nemir na tržište. Realnost ipak upućuje da dugoročna održivost, uprkos kratkoročnim pokazateljima, ne leži ni u nepalskom radniku ni u premium segmentu, već u istinskom, a ne deklarativnom, zalaganju za dalji razvoj tržišta koji nije moguć bez novih pravila igre. Koje su to neophodne promene u pravilima igre koje omogućavaju stabilnost kao novu osnovu rasta, može se nazreti iz britanskog primera.

Nagon za preživljavanje nas jeste održao u životu, ali je neophodno shvatiti da smo preživeli i da ‘hipertenzija’ može dovesti do kolapsa sistema, da dvocifreni godišnji rast nije normalnost niti neophodan u dugoročnom poslovanju, da transparentnost i iskrena saradnja među karikama lanca snabdevanja nisu znak slabosti, već donose realne pozitivne rezultate. Normalizacija tržišta jeste neminovnost, a samo su dva puta do nje – svesno, proračunato, dugoročno poslovno planiranje ili scenario šumskog požara. Neophodno je, u ‘kriznom menadžmentu’ odreći se i Čerčilovih načela (nikad ne dozvolite da propadne dobra kriza), kod jednih, i straha od nepredvidivosti, kod drugih, jer je dovoljno pogledati iskreno na ceo post-kovid period i videti da su krize u najmanjoj meri uticale upravo na FMCG industriju i da, realno, ne zavređuju toliki značaj koji im učesnici u sektoru pridaju u poslovanju. Sektor robe široke potrošnje, kao takav, zaslužuje da se veća pažnja njegovih članova usmeri upravo na ono što bi trebalo da bude suština njihovog poslovanja – zadovoljavanje potreba potrošača. A potrošač je jasno dao svoj glas, koji već godinama rezonira kroz brojne pokušaje države da mu izađe u susret, pošto samo tržište uporno pokazuje nedostatak kapaciteta i volje da to samo učini.