DANILO IVANOVIĆ, GENERALNI DIREKTOR SOKO ŠTARKA
(tekst objavljen u Progressive magazinu br.4, avgust 2004.)
„NAJLEPŠA ŽELJA“ – STRATEŠKI PARTNER
Danilo Ivanović, generalni direktor Soko Štarka: Država ne bi trebalo da nas požuruje, jer možemo napraviti jednu od najboljih privatizacija domaćih preduzeća.
Soko Štark je jedna od najvećih konditorskih industrija u istočnoj Evropi sa tradicijom dugom preko 80 godina i proizvodnim kapacitetima od oko 27.000 tona različitih slatkiša. Trenutno zapošljava 2.370 radnika, a akcionarsko je društvo i 60% kapitala je u rukama malih akcionara – zaposlenih i penzionera, kojih ima 3.480, a 40% kapitala je vlasništvo države. Pored centrale u Beogradu, Štark ima i dva pogona: u Ljuboviji i drugi u Andrijevici koji zapošljavaju 200, odnosno 170 radnika. Tu su i dva preduzeća u inostranstvu, u Skoplju i u Banjaluci. Trenutno se godišnje proizvede i proda oko 17.000 tona raznih proizvoda. Danas je Soko Štark u žiži javnosti, jer su za ovu firmu zainteresovane velike strane kompanije i neki investicioni fondovi, o čemu razgovaramo sa Danilom Ivanovićem, generalnim direktorom Soko Štarka.
Šta Soko Stark čini prepoznatljivim u ovom delu Evrope?
U lepezi Soko Štarka ima oko 150 raznih proizvoda i jedini u ovom delu Evrope imamo kompletan asortiman konditorskih proizvoda. Jedino nemamo livene bombone, ali to kod nas radi svaki mali privrednik, pa za tim i nema potrebe. Izvozimo u 17 zemalja sveta. Najviše u Republike bivše Jugoslavije – u BiH i Makedoniju, sledi Rusija, Slovenija. U druge zemlje izvozimo manje količine, ali naši proizvodi se prodaju i u Kanadi, Americi, Češkoj, Slovačkoj, Australiji… Nema kontinenta gde ne može da se nađe naš proizvod. Bilo je godina kada smo samo u Rusiju izvozili za deset miliona dolara. Sada oko 20% ukupne proizvodnje izvozimo, a ove godine izvoz je porastao za 20% u odnosu na prošlu. Ukupan prihod je oko 50 miliona evra. Dva puta za redom smo ostvarili šampionske titule na Novosadskom sajmu, za kvalitet proizvoda. Od osamdeset prijavljenih proizvoda svi su dobili medalju. Bombonjera Cherry (Čeri), uglavnom namenjena izvozu i Smoki su proizvodi koje u ovom delu Evrope niko nije uspeo da dostigne, a tu su i Čokoladne bananice, paleta čokolada Najlepše želje i Prima štapići.
Postoje različite informacije na tržištu da Štark i ne posluje tako dobro kako se prikazuje u javnosti. Da li je to tačno?
Sve je to relativno. Na primer, svim radnicima isplaćujemo redovno plate znatno iznad proseka grada i republike. Ako bi uradili ono što bi uradio svaki pojedinačni vlasnik, tj. sveli broj zaposlenih na realan, samo po tom osnovu imali bi šest miliona evra čiste dobiti. Pa i pored toga, firma je i prošle godine uspela da ostvari profit od milion evra i podelili smo i dividende. Ove godine za prvih šest meseci smo ostvarili dobit od 87 miliona dinara, tako da do kraja godine očekujemo dobit između 2,5 i 3 miliona evra. Do sada smo ušli u investicije od preko dva miliona evra, opremu za Smoki, koja u septembru treba da se montira, a ugovorili smo i drugi deo opreme, koji treba da stigne iz Italije. Dogovorili smo i opremu za čokoladu. Do kraja godine planiramo da ugovorimo još opreme u vrednosti od milion evra. Dvadeset posto ovih investicija smo platili odmah, a ostatak ide na lizing na pet godina. To neće biti veliko opterećenje za firmu, od nekih 60.000 evra mesečno. Iduće godine imamo u planu da gradimo skladište, jer nam je posle isplate zarada, najveći trošak skladištenje robe. Poslednji put su ovako velike investicije bile pre šest godina.
Ko su glavni konkurenti Soko Štarka?
Štark nema ozbiljnih konkurenata. U Srbiji i Crnoj Gori ima registrovanih 130 firmi, koje se bave ovom proizvodnjom, ali su to uglavnom mali proizvođači. Bambi je velika firma, ali on nam nije konkurent nego samo prijatelj, jer nam se programi ne sudaraju. U proizvodnji čokolade smo toliko napredovali, da smo rame uz rame sa Milkom. Ona je bila daleko ispred nas u prodaji na ovim prostorima, ali smo je sustigli. U Crnoj Gori prodajemo više čokolade od Milke, a u Srbiji Milka vodi. Drugi su daleko, daleko iza nas. Možemo da se nosimo i sa inostranom konkurencijom, jer imamo nekoliko proizvoda koji ne zaostaju za svetskim proizvodima.
Da li to znači da bi Soko Štark mogao da opstane i sam?
Imamo kapaciteta i rezervi, jedino što nam nedostaje, to je svež kapital, jer imamo kredita i nekih investicija. Inače, ovo preduzeće bi moglo da radi i samostalno i bez stranog strateškog partnera.
Koje je trenutno opredeljenje firme: tender ili strateški partner?
Velika većina zaposlenih u Štarku želela bi da preduzeće ostane akcionarsko društvo, bez većinskog vlasnika, ali to je nemoguće. To je i stav skupštine akcionara, jer država ima 40% kapitala, što je veliki paket akcija, koji mali akcionari ne bi mogli da otkupe. Stoga smo mislili da se taj proces završi putem inicijalne javne prodaje. To smo tražili od Agencije za privatizaciju, ali u budžetu nema sredstava za takvu vrstu prodaje i ta metoda još uvek nije zaživela i nije razrađena. Kako se radi o skupoj metodi, u martu ove godine smo dobili od Agencije jednu upućujuću saglasnost, da možemo ići putem dokapitalizacije. Razmatrane su sve mogućnosti u iznalaženju stranog ulagača, partnera. Da li bi to bio investicioni ili strateški partner, nismo se opredelili, ali smo vodili razgovore i sa investicionim fondovima i potencijalnim strateškim partnerom. Neke smo od tih razgovora doveli i do samog kraja.
Koliko je zainteresovanih?
Sa dva investiciona fonda su razgovori bili u završnoj fazi i pre deset dana su trebali da donesu svoje ponude. Međutim, jedan od investicionih fondova, koji se već pozicionirao u Srbiji, nije ni dao ponudu, nego je samo potvrdio da su i dalje zainteresovani; drugi je fond dao konkretnu ponudu. Posle promene direktora Agencije, u razgovoru sa resornim ministrom i novim direktorom Agencije, preovladalo je mišljenje da bi trebalo ići u pravcu strateškog, a ne investicionog partnera. Takođe, mi smo u pregovorima sa jednom svetskom vrlo moćnom kompanijom, čije pismo o namerama imamo, ali dogovoreno je da ne saopštavamo ime. Iako su trebali već da daju svoju ponudu, zamolili su nas da imamo strpljenja i da će to uskoro učiniti.
Na kraju se ipak došlo do dokapitalizacije, a to je bio razlog zbog kojeg je stari direktor firme Vojislav Đorđević dao ostavku, jer lani nije prihvaćena dokapitalizacija?
Razlaz je bio u tome što je stari direktor tražio od skupštine akcionara da odluči o dokapitalizaciji, a po mišljenju Upravnog odbora ti akti nisu bili spremljeni da bi skupština mogla da odlučuje, jer nismo imali službenu ponudu tadašnjeg strateškog partnera. Upravni odbor je prihvatio dokapitalizaciju, kao jedini model privatizacije u tom momentu i tog partnera kao jedinog potencijalnog sa kim bi se pregovaralo. Stari direktor je tada hteo svojim autoritetom da iznudi zakazivanje sednice Skupštine akcionara i ponudio svoju ostavku ukoliko se skupština ne zakaže. Skupština nije zakazana, a direktor je podneo ostavku. Sada se ide ka dokapitalizaciji i bilo bi dobro da nas država ne požuruje, jer novca nema u budžetu, a možda bismo napravili jednu od najboljih privatizacija. Tu je neophodna i garancija za zaposlene, da akcionari imaju određenu vrednost koja je prikladna za akcije i da država dobije za svoj paket. Svako požurivanje u ovako krupnim stvarima slabi našu poziciju, tera nas da nešto brzopleto uradimo. Iako smo optuženi da kočimo taj proces, mi smo sa četiri partnera obavili razgovore i dobili dve konkretne ponude. Državni paket ne gubi na vrednosti nego dobija. Prošle godine je strateški partner prihvatio vrednost firme od 15 miliona evra, iako je procenjena na 13,7 miliona evra. Sadašnje procene se kreću od 18,5 do 37 miliona evra neto vrednost imovine, a ni jedan razgovor nismo obavili ispod 18 miliona evra. Državni paket sada vredi dva miliona više nego prošle godine kada se insistiralo na dokapitalizaciji.
Ko je od strateških partnera vaš favorit?
Onaj koji obezbedi da niko od zaposlenih ne ostane bez posla, ili ako ostaje bez posla, da dobije adekvatnu nadoknadu. Drugo, da se očuva firma, brend, da se određena sredstva ulože i treće, da se obezbedi realna cena akcija. Realno bi bilo po akciji do deset evra i po toj ceni ovo bi preduzeće vredelo 32,6 miliona evra. Kada bi se spojile akcije i kada bi izašli na tender, neko bi morao da da toliko para. Ali obzirom da mora da se ide sa još dva uslova, razvojnim i socijalnim programom, onda ne može da se postigne ta cena. A to sve neće biti pre oktobra ove godine. Bilo bi dobro kada bi domaća industrija mogla da ostane u domaćim rukama, ali da neke pare ipak dođu. Štark bi mogao i samostalno da opstane, međutim, kretanja su takva da multinacionalne kompanije preuzimaju manje firme i teže je da se ostane sam, a lakše ukoliko se nađe strateški partner.
Sa kojim trgovačkim lancima poslujete?
Imamo sopstvenu maloprodajnu mrežu od petnaestak objekata i to samo u Beogradu. Bilo je ideja da jačamo maloprodajnu mrežu, ali se od toga odustalo. Uglavnom, ima nekoliko velikih kupaca. C Market, Rodić, Delta – Maksi i Pekabeta, radimo i sa Mercatorom, ali to su dosta manje količine u odnosu na ono što kupuju domaći lanci trgovina.
Kakvi su rokovi plaćanja i da li se poštuju?
Kreću se od 60 dana do 90 dana. Imamo problema kod naplate. Trenutno nam se duguje oko 600 miliona dinara. Od toga je 150 miliona dospelo i nije naplaćeno, mada mi skoro sve naplatimo, ali ima puno kašnjenja. Istina, imamo obezbeđena ta potraživanja, ali ih čekamo. Ko plaća u kraćim rokovima, te kupce stimulišemo. Trenutno su veliki trgovci ojačali i traže velike rabate, pa ne poštuju ugovor. Na primer, mi smo od svih koji su dobili veći rabat tražili da ne prodaju drugom ispod naše cene, nego što je dobio kao rabata, da bude njegova zarada. Međutim, to se ne poštuje i onda nam to remeti tržište. Ako vi možete da kupite kod našeg kupca jeftinije nego kod nas koji proizvodimo, to je nezdravo i tu je veliki problem. Tako se guše mali, a ovi veliki su sve jači i jači.
Razgovarala Tatjana Ostojić