(tekst objavljen u Progressive magazinu br. 63, avgust 2009.)

Ivan Katavić, vlasnik i predsednik Uprave KTC-a

OČEKUJEMO BOLJE SUTRA

„Istina je da se u Srbiji mora ulagati nešto više napora, ali zadovoljni smo rezultatima i očekujemo bolje sutra. Ako naši planovi i ne budu ostvarivani brzinom i uz rezultate koje smo zacrtali, nećemo odmah tražiti rešenja poput odustajanja od daljeg razvoja ili prodaje postojećih kapaciteta.“

Križevački trgovinski centar, u stopostotnom vlasništvu porodice Katavić, na srpskom tržištu prisutan je od 2006. godine, kada je u Subotici izgrađen prvi prodajni centar, koji ima više od šest hiljada kvadratnih metara, od čega je prodajni prostor nešto veći od 2.500 kvadrata. Inače, KTC je svoj prvi prodajni centar izgradio i otvorio 1993. godine u Križevcima, u Hrvatskoj, gde danas ima čak 19 objekata. Kompanija se, osim trgovinom, bavi ugostiteljstvom, turizmom i proizvodnjom, a u vlasništvu ima i benzinsku stanicu, autoperionicu, lovište, kao i frizerski i kozmetički studio. Ikupno ima više od hiljadu zaposlenih, a prošle godine je imala oko 200 miliona evra prometa. Značajan deo ukupnog prometa ostvaruje i veleprodaja, gde se snabdevaju kupci na veliko, a među dobavljačima KTC je prepoznat i cenjen po reputaciji poštenog pregovarača. Za Progressive magazin govori Ivan Katavić, vlasnik i predsednik Uprave, koji od početka u porodici ima najveću podršku: poslove vodi uz pomoć dva sina i kvalitetnog tima.

Oseća li KTC posledice krize?
Ukoliko naši kupci na veliko teže žive, stagniraju ili propadaju, automatski se može govoriti o osetnoj krizi i u KTC-u, jer gubitak jednog kupca na veliko može ostaviti veliki trag. Ako kod građana kao krajnjih potrošača imamo pad kupovne moći, sigurno da se to oseća i u realizaciji. Svi se moramo suočiti sa činjenicom da smo više išli u pravcu potrošnje, a manje u pravcu proizvodnje; da su se pravni subjekti i građani zaduživali nerealno i bez pokrića kroz sistem banaka koje su gurale sve od kredita za raznorazne potrebe do kartičnog poslovanja. Stvorila se zavisnost, navika da se ide u potrošnju bez pokrića. I sada, kad je došlo do recesije, kada su banke zatvorile dalje zaduživanje i nema više kredita bez garancija, našli smo se u čudu. Praktično, ovo otkriće nam je trebalo odavno. Davno je trebalo da izvršimo analizu stanja i potrošnju svesti u okvire proizvodnje. O potrošnji možemo razmišljati ako smo stvorili nove vrednosti, a ne trošiti na dug koji možemo ili ne možemo vratiti. U Srbiji je drastičnija kriza nego u Hrvatskoj jer postoji problem kursnih razlika i inflacije od gotovo dva posto mesečno, što otežava stabilnost poslovanja. Ali, nalazimo rešenja. Imali smo i veću krizu, pa smo opstali kao KTC, to iskustvo nam je pomoglo jer smo promenili poslovne zahvate i mislim da nećemo u poslovnom rezultatu osećati uticaj inflacije. U prošloj smo godini u Srbiji ostvarili promet od 40 miliona evra. Osnovni kapital je 20 miliona evra, što dokazuje da na ovom tržištu ne želimo biti prolaznici nego subjekti koji će graditi politiku uvažavanja domaće proizvodnje i razvijanja kooperativnih odnosa. Istina, naši pozitivni propisi od nas zahtevaju konsolidovan bilans i ne želim ni u jednom trenutku da budu ugrožene kompanije u Hrvatskoj. Nadam se da će najnovija kretanja u Srbiji, koja su produkt nove tržišne orijentacije zasnovane na ekonomskim zakonitostima, otvoriti tržište robe i kapitala i gde ćemo moći kvalitetnije razmišljati o razvoju.

S kojim se još problemima, osim kursnih razlika i inflacije, srećete u Srbiji?
Kada je u pitanju infrastruktura kao podloga za razvoj izgradnje kapaciteta, na nekim lokalitetima praktično moramo krenuti od nule, što umnogome otežava brzinu i kvalitet investicije. Standard građana niži je nego u Hrvatskoj. Da bi mogli pozitivno da delujemo na kadrovsku selekciju, morali smo dati znatno veća primanja i veću odgovornost. Pokušavamo ovde stvoriti uslove da naši radnici shvate da rade za sebe, da moraju čuvati kompaniju za sebe i za svoju decu, a to mora da se zasniva na povećanoj odgovornosti. Drago mi je da kretanja u poslednje vrijeme pokazuju da ćemo u tome uspeti, jer i produktivnost i promet daju naznake da su prihvaćeni kriterijimu preneseni iz Hrvatske. Istina je da se mora ulagati nešto više napora, ali zadovoljni smo rezultatima i očekujemo bolje sutra. Ako naši planovi i ne budu ostvarivani brzinom i uz rezultate koje smo zacrtali, nećemo odmah tražiti rešenja poput odustajanja od daljeg razvoja ili prodaje postojećih kapaciteta.

Jeste li uočili promene u navikama potrošača?
Nismo radili zaokrete u smislu ponude i u pravcu cena, nego dodatno sprovodimo edukaciju kadrova da budu maksimalno profesionalni. Dnevne analize broja kupaca pokazuju nam da imamo tržište stabilnih kupaca i na veliko i na malo, i to je ono što raduje i poduzimamo korake da kroz dodatne motivacije zadržimo krug kupaca i na malo i na veliko, i stvorimo nove. Istina, u krajnjoj liniji to može rezultirati manjim ostatkom dobiti, ali nisam pod opterećenjem, još uvek je dovoljno velika dobit da možemo govoriti o stabilnosti kolektiva.

Kako ocenjujete srpsku maloprodaju u poređenju s hrvatskim tržištem?
Svaki dan dobijam izveštaje o realizacija iz svih centara u Vojvodini. Kada ih kroz produktivnost uporedim s hrvatskim izveštajima, mogu reći da se produktivnost po zaposlenom u Hrvatskoj mesečno kreće oko 190 tisuća kuna, a u Srbiji 130. To je otprilike i slika kupovne moći, mislim da smo u samom vrhu prometne sfere u Srbiji. Naravno da produktivnost može biti bolja uz više odgovornosti i kada radno vreme bude još bolje upotrebljeno u izvršavanju radnih obaveza kroz manji broj izvršilaca. S manje izvršilaca osiguraćemo veću ili istu realizaciju i tako dizati produktivnost i naučiti zaposlene da visina primanja isključivo zavisi od rezultata rada. Verujem da većina to već danas zna i da ćemo sutra o tome moći da govorimo u prošlom vremenu. Jedan čovek ne može napraviti mnogo, ali dobar tim može! Toga se držim i nisam nezadovoljan statusom na tržištu – danas smo likvidni toliko da nemamo nijednu obavezu koju ne izmirujemo u dan i još plasiramo dodatna sredstva za vanredne prihode.

Spomenuli ste saradnju s domaćim proizvođačima.
U Srbiji idemo skromnije i s manjim brojem kooperanata nego u Hrvatskoj, gde ih trenutno imamo čak 500 i kod kojih proizvedemo više od 5,5 hiljada tona proizvoda. Ovde ‘snimamo’ potencijale u prodaji voća i povrća, moramo osnovati službe, razviti sistem mreže da imamo sigurnog stabilnog kupca, hladnjače i drugo. Mnogo toga još treba da napravimo da bismo mogli samostalno da rešavamo određena pitanja nabavke. Želja nam je da razvijemo dobru i kvalitetnu saradnju sa selom u proizvodnji voća i povrća i da nas proizvođači prihvate kao svoju, domaću kompaniju. Želimo da pomognemo ovdašnjem građaninu, seljaku da preživi ova teška vremena i da brzo savlada nove tehnologije, kako bi sutra mogao da se uhvati u koštac s evropskim tržištem. Retki su subjekti koji mogu da organizuju nabavku semena, đubriva, zaštite, folije i sisteme za navodnjavanje. Treba sve to iskreditirati i garantovati otkupnu cenu i na vreme platiti. Mi smo, hvala Bogu, u tom delu sto posto potvrđeni, beležimo rast realizacije tog projekta i u tom pravcu nastavljamo i dalje.

Brojna istraživanja pokazuju da se potrošači u ova krizna vremena sve više okreću privatnim markama. Jeste li zakinuti zbog toga što nemate svoju robnu marku?
Ta istraživanja, verujem plaćena, mogu i da zavaraju. Mi smo lanac koji nije pribegao sopstvenoj marki radi cene, jer ne želimo da gradimo poziciju na jeftinom proizvodu sumnjivog kvaliteta. Za nas to nije prihvatljivo jer smatramo da je domaća proizvodnja izuzetno kvalitetna. Možda zaostaje u dizajnu, ali imati osećaj da nudimo nešto iza čega ne možemo stajati, bez obzira na cenu – nismo išli na takav vid tržišne utakmice. Svedoci smo da se pod okriljem nekih marki kriju toliko loši proizvodi da je čak dolazilo i do povlačenja s tržišta, kod nekih su čak pronađena i kancerogena svojstva. Ja sam, pre svega, otac i deda, i ne mogu sebi da dozvolim učestvovanje u kampanji koja ne doprinosi zdravlju potrošača. Naravno, uvažavam stranu robu, brendove evropskog i svetskog nivoa koji su nužni radi dopune asortimana, to ne dovodim u pitanje. Međutim, ne bi bilo dobro da se u potpunosti potceni domaća proizvodnja, koja može biti alternativa određenim brendovim. Sopstvena robna marka, za sada, nam ne nedostaje, a ako se za nju odlučimo, biće to ‘premijum brendovi’, kvalitet iza kojeg ćemo ponosno stajati.

Kakva je trenutna situacija s dobavljačima, ima li KTC problema s naplatom?
Naša orjentacija je domaća proizvodnja koja je za nas broj 1, uz uvažavanje stranih jakih svetskih brandova. Mi treba da budemo evropska trgovina u smislu kvalitetne ponude, politike cena, profesionalnog odnosa prema potrošaču – to je naša dugoročna orjentacija koja za sada daje rezultat. Imamo sve predispozicije, bez obzira što smo samostalni, da nastavimo da gradimo takvu politiku. Nema razloga menjati tim koji pobeđuje. Što se problema s naplatom tiče, imamo ih u smislu povećanog angažmana ljudi koji rade na tim procesima – od našeg trgovačkog putnika, direktora centra do izvršnog direktora i pravne službe. Ali, mogu slobodno reći da problema s naplatom nemamo, jer gotovo i nemamo koga da tužimo jer imamo kvalitetne garancije. Našem kupcu na veliko dajemo mogućnost da kroz određeni period sanira svoj problem, pratimo ga i ako vidimo da nema uslova za naplatu, primenjujemo postupak garancija. Saosećamo s našim partnerima koji imaju poteškoća. Međutim, ja sam optimista po prirodi i verujem da ćemo prebroditi krizu. Treba samo da se međusobno uvažavamo i cenimo određene kvalitete domaće proizvodnje, domaćeg čoveka i suseda kojem treba pomoć.

Gde sve trenutno imate objekte u Srbiji?
Subotici je izgrađen prvi prodajni centar, koji ima više od šest hiljada kvadratnih metara, od čega je prodajni prostor nešto veći od 2.500 kvadrata. Sledeći svoju poslovnu politiku, u sklopu centra nalaze se restoran, benzinska pumpa, autoperionica, skladišta s rashladnim komorama, pakirnica, fitoapoteka i ribarnica. Nakon Subotice, KTC je centre s popratnim sadržajima izgradio i u Somboru, Apatinu, Senti i Bečeju.

Kakvi su dalji planovi za razvoj maloprodajne mreže u Srbiji?
Tri nova centra gradiće se u Kikindi, Bačkoj Topoli i Vrbasu, gde su već kupljena gradilišta, a trenutno KTC pregovara o kupovini zemljišta u Zrenjaninu i Bačkoj Palanki.

Šta biste poručili Vašim dobavljačima i partnerima?
Svi zajedno moramo domaći proizvod vrednovati više nego do sada. Moramo ulaziti u kvalitetne dugoročne odnose da bi otvorili proces brže i kvalitetnije proizvodnje i na taj način podigli standard građana. U sferi prometa, treba da uvažavamo i male i velike i da se borimo za rasterećenja određenih troškova za koje mislim da nisu realni i da sutra možemo reći da smo izašli iz krize. Ovo nije hrvatska ili srpska nego svetska kriza. Ali, isto tako, nije nas svet zaduživao po svaku cenu. Mi smo bili aktivni učesnici tog procesa, pri čemu smo otišli u nenamensko trošenje sredstava u pravcu potrošnje na šta u budućnosti treba da obratimo više pažnje, jer niko neće paziti na našu unučad osim nas. Pitanje je jesu li mnogi zaboravili da imaju porodice. Mi možemo govoriti o stabilnosti naše kompanije, ali nisam srećan ako govorimo o onima koji propadaju i koji, ako još i mešetare, druge dovedu u tešku situaciju, a pravna država zažmuri na jedno oko i kaže ‘nije jedini’. Poručio bi im da uvažavamo svetske brendove, da budemo evropska trgovina koja će sutra svojom ponudom od lokaliteta do asortimana izgledati kao evropska.

Razgovarala: Marija Sedlar, izvršni urednik
Progressive magazin Hrvatska
Priredila: Ana Filipović