(tekst objavljen u Progressive magazinu br.42, novembar 2007.)

Kada pričamo o sijalicama široke potrošnje, pored inkandescentnih, danas se najviše koriste fluorescentne (‘neonke’), kao i halogene i kompaktne fluorescentne sijalice (‘štedljive’ sijalice).

Priča o istoriji svetlosti i osvetljenja je fascinantna i vraća nas skoro do samog postanka čoveka. Sve je počelo onog trenutka kada je čovek naučio kako da kontroliše vatru i hiljadama godina kasnije taj isti vatreni plamen je ostao glavni izvor veštačke svetlosti. Pokušaji da se svetlost odvoji od stvaranja toplote grubo se deli na četiri faze. Prva faza je bila određena time da se proizvede konstantna svetlost pomoću konstantnog plamena. Još u kamenom dobu to su rešavali na taj način što su koristili životinjsko i biljno ulje, nešto kasnije su nastale sveće, tako da su lampe sa svećama i baklje omogućile da svetlost postane prenosiva. Sledeći pomak se desio ne tako davno, dva veka unazad, kada su napravljeni prvi veći koraci u povećanju svetlosne jačine plamena. Treća faza se desila pre nešto malo više od veka, kada je plamen kao izvor svetlosti napušten u korist inkandescentne sijalice. Inkandescentne sijalice i gasne lampe su bile dva najznačajnija pronalaska u ovom periodu. Na kraju, u poslednjoj dekadi 20. veka, postalo je moguće proizvesti svetlost bez rasipanja toplote. Razvoj ovakvih svetlosnih tela je još uvek u punom zamahu. Nastanak sijalice kakvu danas poznajemo Humphry Davy je 1802. godine napravio prvu inkandescentnu sijalicu koja je u sebi imala vlakno od platine, metal koji ima ekstremno visoku tačku topljenja, ali takva sijalica nije davala dovoljno svetlosti i nije dugo trajala da bi bila praktična, mada je bila presedan za dalje eksperimente tokom 75 godina, dok 1879. godine Thomas Edison nije napravio prvu praktičnu inkandescentnu sijalicu. On je 1878. počeo ozbiljna istraživanja u razvoju praktične inkandescentne sijalice. Posle raznih eksperimenata sa vlaknima od platine i drugih metala, Edison se vratio na vlakna od karbona. Prvi uspešan test je bio 22. oktobra 1879. i trajao je 13,5 sati. Edison je nastavio sa istraživanjem i kombinujući karbon sa drugim materijalima uspeo da napravi sijalicu koja je mogla da traje 1.200 sati. Kasnije su mnogi naučnici radili na usavršavanju vlakana i otkrili da je vlakno od tungstena (wolfram) najotpornije, traje duže od ostalih vlakana i daje najviše svetlosti.

Konstrukcija inkandescentne sijalice
Inkandescentna sijalica je napravljena od staklenog balona u kome se nalazi inertan gas čija je uloga da umanji isparavanje usijanog vlakna i omogući da se koristi manje otporno staklo. Unutar balona se nalazi vlakno od tungsten žice kroz koju prolazi struja. Struja zagreva vlakno do usijanja na veoma visoku temperaturu i tako usijano vlakno emituje svetlost. Današnje inkandescentne sijalice su punjene gasom kao što je: azot, argon ili kripton. Efikasnost: oko 95 odsto energije koju potroši inkandescentna sijalica pretvara se u toplotu, a ostatak u svetlost. Međutim, one su veoma jeftine za proizvodnju, a životni vek im je oko 1.000 sati. Inkandescentne sijalice koje se danas uglavnom koriste u domaćinstvima su jačine od 25W do 100W sa tipovima grla E14 i E27.

Kompaktne fluorescentne sijalice (štedljive)
One su dizajnirane da zamene standardne inkandescentne sijalice. Štedljive sijalice troše manje energije i imaju duži životni vek. Skuplje su u odnosu na običnu sijalicu, ali se trošak kompenzuje u vidu manjih računa za struju tokom dugog perioda korišćenja. Današnje moderne štedljive sijalice imaju prosečan životni vek između 6.000 i 15.000 sati, dok standardne inkandescentne sijalice imaju prosečan životni vek između 750 i 1.000 sati. Troše do pet puta manje energije u odnosu na inkandescentne sijalice i daju istu količinu svetlosti. Globalno predstavljene početkom 1980, štedljive sijalice konstantno povećavaju obim prodaje i postaju jedan od bitnih faktora u uštedi energije i očuvanju okoline.

Svetska inicijativa
U svetu trenutno postoji inicijativa da se u narednom periodu u zavisnosti od zemlje do zemlje totalno izbace iz upotrebe inkandescentne sijalice i zamene štedljivim sijalicama u cilju smanjenja emisije štetnih gasova i globalnog zagrevanja. U Americi (Kalifornija) postoji plan da se do 2018. godine skroz izbaci inkandescentna sijalica iz proizvodnje, a samim tim i upotrebe. Australija i Novi Zeland će do 2010. potpuno izbaciti inkandescentne sijalice iz upotrebe. U Kanadi će do 2012. godine takođe totalno izbaciti inkandescentne sijalice iz proizvodnje. U Evropskoj uniji su dali predlog o prestanku proizvodnje inkandescentnih sijalica, planirano je da to postane efektno u bliskoj budućnosti, s tim što neće uticati na postojeće inkandescentne sijalice, već samo na proizvodnju.

Dalji razvoj – budućnost
Dosadašnji napori idu u smeru da se naprave sijalice koje imaju duži životni vek, koje su energetski efikasnije i imaju manji negativni uticaj na okolinu, u smislu zagađenja. Danas su kompaktne fluorescentne sijalice (štedljive sijalice) veoma prihvaćene i upotrebljavaju se kako u domaćinstvima, tako i u profesionalne svrhe. U liniji sa ovim trendom, svetlost koja je bazirana na emitovanju pomoću dioda više poznatih kao LED, počinje da se širi i donosi rezultate. One imaju veliku energetsku efikasnost i ekstremno dug životni vek, ali još moraju da dostignu nivo intenziteta svetlosti i boja prethodnih tehnologija. Interesantan podatak je da se svakih 18 meseci jačina svetlosti koje emituju LED sijalice duplira. Očekivanja su da će do 2010. LED sijalice imati dovoljno jak intenzitet svetlosti da zamene dugačke fluorescentne sijalice.

Philips Electronics
Representative Office Belgrade