(tekst objavljen u Progressive magazinu br. 79. decembar 2010.)

Zoran Matić, generalni direktor AD Mlekare Šabac

OD LOKALNE DO INTERNACIONALNE

“Odavno smo prevazišli status lokalnog prerađivača i postali nacionalna mlekara, i po kapacitetu, i po prostoru gde otkupljemo mleko, i naravno, po broju kapaca. Faktički, sa izlaskom na strana tržišta postajemo i ozbiljna internacionalna mlekara, sa kapacitetima koji su respektabilni u svetskim razmerama.”

Mlekara Šabac osnovana je 1. septembra 1931. godine, kao zadružna mlekara. Kako su se menjale istorijske prilike i okolnosti, taj oblik svojine menjao se od zadružne, preko državne i društvene, do privatne. Mlekaru je 27. januara 2004. godine privatizovao Miroslav Bogićević, vlasnik koncerna Farmakom MB. U ovom trenutku ima 500 zaposlenih, dozvola za preradne kapacitete glasi na 260.000 litara mleka dnevno, a u fazi su dobijanja dozvole na 400.000 litara dnevnog ulaza mleka. Godišnji prihod je oko 50 miliona evra, a profit oko 10 odsto od te sume. “Sledeće godine ćemo obeležiti 80 godina postojanja industrijske prerade i moram priznati da je to mali kuriozitet za nas, jer je proizvodnja pasterizovanog mleka u Šapcu počela pre nego u Beogradu”, kaže za Progressive magazin Zoran Matić, generalni direktor AD Mlekare Šabac.

Šta je, prema Vašem mišljenju, glavni uzrok nestašice mleka na srpskom tržištu?
Čini mi se da nema jednog uzroka, da ih je svakako više. U osnovi, već duže vreme se ‘provlače’ zapostavljanje poljoprivrede kao grane i neadekvatna strateška podrška stočarstvu, kao vrhu piramide poljoprivrede. S druge strane, tu je i diversifikovana proizvodnja kod seljaka koji još uvek ‘svaštare’, tako da se često dešava da oni prelaze iz jedne robne proizvodnje u drugu, odnosno napuštaju mlekarstvo, prelaze na svinjogojstvo, ili nešto drugo. Nemamo veliki broj jasno opredeljenih proizvođača koji se pretežno bave stočarstvom, svinjogojstvom, povrtarstvom i drugim granama. I naravno, na sve to u ovom trenutku je došla i kriza iz prethodnih godina koja je znatno narušila kupovnu moć stanovništva, a to se kao reaktivni lanac prenelo i na proizvođača. Jer, mleko u takvoj situaciji ne može da bude plaćeno skupo kao sirovina, što destimuliše najveći broj proizvođača. To su, prema mom sagledavanju, osnovni razlozi nestašice. Prilično bi bilo ‘usko’ kada bih rekao da ima jedan glavni problem i da bi sve bilo u redu kada bismo njega rešili.

Da li Mlekara Šabac ima problema izazvanih nestašicom i kakvih?
Mi smo nestašicu mleka osetili, kao i neke druge mlekare, kroz smanjeni ulazak mleka za deset do 15 odsto, u jednom periodu vremena. Ali, sada smo u prilici da taj ulaz mleka normalizujemo, tako da prerađujemo oko 200 tona mleka dnevno, koliko je bilo i na početku godine. I ono što je važno, mi očekujemo, i svojim radom na terenu ćemo obezbediti, da i taj sadašnji ulaz bude veći. Ne želimo da čekamo prirodno-sezonsko povećanje proizvodnje mleka u aprilu i početkom maja. Vrlo brzo ćemo, za mesec ili dva, da dostignemo 230 do 250 tona, najmanje.

Rekli ste da ste imali pad dnevnog ulaska mleka, onda ste ga normalizovali, a sada planirate povećanje. Na koji način ćete to postići?
Pad je bio izazvan lošim vremenskim prilikama s početka leta. Visoke temperature su uticale na smanjenu mlečnost krava, a taj proces povratka na prethodnu mlečnost je dugotrajan, traje nekoliko meseci. Iz tog razloga smo preduzeli dodatne mere na terenu, koje su se ogledale u pronalaženju novih partnera s kojima smo sklopili ugovore, a zatim i intenziviranju saradnje sa Poljoprivrednim kombinatom Beograd. Sve to je doprinelo da se mi relativno brzo vratimo u normalne tokove poslovanja i postojeće količine prerade, kao i da stvorimo uslove za snažan i brz rast.

Antimonopolska komisija utvrdila je postojanje monopola na srpskom tržištu. Da li i na koji način osećate posledice tog monopola u svom poslovanju?
Mislim da verovatno veće posledice monopola osećaju proizvođači mleka, nego mi konkurenti međusobno. Mi smo tržišni lideri u nekoliko kategorija proizvoda – sirni namazi, feta i mladi sir, a u ostalom asortimanu, gde se preklapamao sa konkurencijom, a to su UHT mleko i kiselo-mlečni proizvodi, popunjavamo svoj asortiman i suvereno držimo svoj deo tržišta.

Šta bi, prema Vašem mišljenju, bilo rešenje i izlaz iz ove situacije?
Po mom mišljenju, i srednjeročno i dugoročno rešenje jeste značajniji uvoz visokosteonih junica, dva tri meseca pred telenje. Time relativno brzo dobijamo značajnu količinu mleka, a sa druge strane, što je još možda i važnije, uvozi se značajna genetika, koja je i za kasniji ciklus reprodukcije dobra. Naš stočni fond ima nizak nivo genetskog potencijala. Uz to bi, kao jedna paralelna mera, trebalo da ide set stimulacija za proizvođače mleka, kako za količinu, tako i za kvalitet mleka. Jer kada imate razvijenu mlekarsku proizvodnju, imate razvijeno stočarstvo i poljoprivredu kao granu. To je dugoročna strategija koja može svima nama da pomogne. Naravno, mora da postoji snažna kampanja nekoliko ministarstava, proizvođača, udruženja potrošača u vezi sa većom potrošnjom mleka i mlečnih proizvoda. Treba znati da je Srbija, nažalost, na poslednjem mestu u Evropi po konzumaciji mleka, što je loše iz više razloga, ne samo za proizvođače i prerađivače mleka, već pre svega za mlade naraštaje. I ono što je važno za državu, sa stanovišta bilansa, prehrambena industrija je izvozna industrija, a posebno mlekarski sektor. Mi prerađujemo sirovinu i, za razliku od mnogih drugih grana, izvozimo na druga tržišta gotove proizvode, koji su pri tome visokog stepena sofisticiranosti, kvaliteta i prerade. Prehrambeni sektor je veoma važan, ali ne vredi ako se država ne okrene poljoprivredi.

Od 2004. godine, Mlekara Šabac je u sastavu Koncerna Farmakom MB. Do kakvih promena je došlo u poslovanju?
Od privatizacije 2004. godine, stvarno je došlo do ‘dramatičnih’ promena u najpozitivnijem smislu. Mlekara je do tada prerađivala oko 70 tona mleka dnevno, a došli smo praktično na 230. Više nego tri puta smo povećali kapacitete. Zatim, sa negde oko 300 radnika stigli smo do cifre od 500 radnika. Nismo ih otpuštali, naprotiv, širili smo se i fizički. I praktično, od jedne lokalne mlekare, gde smo po kapacitetu bili iza Imleka, Somboleda, Novosadske mlekare i Subotičke mlekare, postali sada druga po veličini mlekara. Postali smo nacionalna mlekara, a sada smo i internacionalna, jer izvozimo na okolna tržišta CEFTA-e, u Ameriku, Rusiju, a uskoro i za Azerbejdžan i Libiju. Osim fizičkog rasta kapaciteta i broja ljudi, ono što je takođe bilo ‘dramatično’ je i sam razvoj i oprema koja je ušla u mlekaru. Tu mislim i na nivo opremljenosti, kao i nivo sofisticiranosti te opreme. U tom periodu dosta je uloženo u nove pogone, nove proizvodne linije, u vozni park. Bilo je mnogo investicija, manjih i većih, a njihova ukupna vrednost od 2004. do danas prelazi 35 miliona evra.

Kada ste rekli druga mlekara po veličini, na šta ste konkretno mislili?
Kada se govori o veličini mlekare, misli se na kapacitete prerade. Mi prerađujemo 200 do 230 tona mleka dnevno i spadamo u grupu velikih mlekara, zajedno sa Imlekom, Subotičkom mlekarom i Somboledom. Ostale mlekare, a ima ih nemali broj, su kapaciteta prerade ispod 100 tona mleka dnevno i većinom su vezane za svoja lokalna područja, kako u otkupu tako i u prodaji.

Mlekara Šabac je u stopostotnom domaćem privatnom vlasništvu? Da li je to otežavajuća ili olakšavajuća okolnost za poslovanje i u kom smislu?
Mislim da ljudi sa simpatijom gledaju i prihvataju činjenicu da je moguće da je neko u Srbiji, ko je iz Srbije, a ne neko sa strane, u stanju da napravi, vodi, razvija, veliku firmu poput Mlekare Šabac. U razgovorima sa bankarima, poslovnim partnerima, isporučiocima opreme, vidim da oni tu činjenicu da smo domaća, a uspešna kompanija, vrlo pozitivno prihvataju. To govori da smo mlekara koja ostaje u ovom sektoru, nemamo nameru da se prodamo, hoćemo dugo da trajemo, imamo dugu tradiciju i na neki način to nam i daje neku vrstu osećaja da smo malo posebni u odnosu na druge velike. S druge strane, mi ponosno ističemo to da, u suštini, u Srbiji ljudi znaju da se bave preradom mleka i u prehrambenom sektoru mogu slobodno da kažem da smo dosta ispred većine evropskih mlekara, jer sam bio u prilici da ih posetim, u Austriji, Poljskoj, Nemačkoj. U staroj Jugoslaviji, standardi za hranu su bili strožiji nego danas u EU, tako da je navika jednog ozbiljnog pristupa preradi hrane ostala i do danas.

Nedavno je Mlekara Šabac, pored ISO 9001:2008, HACCP standarda i GOST-R, dobila i Halal sertifikat koji će omogućiti izvoz u islamske zemlje. Šta će to konkretno značiti za izvoz i kakva su Vaša očekivanja?
To tržište je ogromno i ono što mogu slobodno da kažem je da je više prijateljski nastrojeno prema našim proizvodima nego što je to slučaj sa evropskim tržištem. Objektivno, mi sa svojim kapacitetima, sa svojim proizvodima, nismo baš nešto poželjni na tržištu EU, da im smetamo, jer imaju inače najveće kapacitete. Tako nas i regulativa za izvoz na to tržište drži malo podalje, na distanci. Halal sertifikat omogućava da prevaziđemo formalne barijere na tržištima islamskih zemalja. Mi smo već napravili komercijalne ugovore sa kupcima iz Azerbejdžana, u pitanju je njihov najveći trgovački lanac koji se zove Delta i tu očekujemo isporuke, pre svega feta sira. A za tržište Libije je predviđena isporuka feta sira i sirnih namaza, kao i nekih aromatizovanih mleka, po ukusima koje su oni tražili, i to će, za početak, za probu, biti u manjim količinama.

Koja je vrednost ovih ugovora?
Vrednost ugovora sa Azerbejdžanom je 500.000 evra, a vrednost prve isporuke za Libiju, jer nemamo krovni ugovor, je oko 120.000 evra.

Zvučite kao da nemate baš preteranih ambicija prema evropskom tržištu?
Pa, ne po svaku cenu. Naravno da ne odbacujemo tržište od 400 miliona korisnika i da se ne pravimo kao da ne postoji, ali se ne bi ‘gurali’ po svaku cenu tamo. Ljudi jedu i u Evropi, i u Americi, i na drugim kontinentima. Novac je novac, bio on evro ili dolar. Nismo opterećeni da po svaku cenu izvozimo u EU. Naročito u situaciji kada već imamo tržišta gde smo napravili određene korake, gde smo prisutni i gde nemamo nikakvih formalnih prepreka za naš plasman. Imamo i krovni ugovor za izvoz u Rusiju, vredan 10 miliona evra, koji je potpisan sa njihovim velikim trgovačkim lancem Magnit Tander iz Krasnodara i tu izvozimo feta sir i sirni namaz. Izvozili smo i u Ameriku, a takođe izvozimo i u zemlje CEFTA-e, sve osim Albanije, dakle u Crnu Goru, BiH, Hrvatsku i Makedoniju.

Da li je u planu širenje na još neka tržišta, osim onih koja ste spomenuli?
U okruženju nam je interesantna Slovenija, zatim Turska i Sirija, kao i neke afričke zemlje, poput Egipta i Konga.

Jesu li to još uvek samo želje ili…?
Uspostavljeni su kontakti i određene relacije. Naravno, ima tu još dosta posla, jer svako izvozno tržište je samo po sebi specifično. To je za nas pravi izazov. Deluje da su to daleka tržišta, ali nisu, jer je danas saobraćaj dosta razvijen, s jedne strane, a s druge, mi imamo proizvode čiji su rokovi upotrebe i do šest meseci, tako da mogu da trpe i transport i vreme do stavljanja na police.

Da li će doći do povećanja proizvodnje i proširenja kapaciteta?
Naravno, mi svake godine planiramo da investiramo kao da je to naša najbolja godina. Nismo prekidali ni 2009, ni tokom ove godine. Jer, kriza dođe pa prođe, ali prosto morate da ulažete i da se širite. Završili smo jedan investicioni ciklus koji se odnosi na opremu, kao i na kapacitete za proizvodnju feta sira i sirne namaze. Ono što će biti težište naših investicija, u godinama koje su pred nama, jeste sirovinski sektor. To znači da ćemo akcenat da stavimo na uvoz visokosteonih junica za naše proizvođače mleka, kako bi ih načinili većim, sa većim brojem grla i više mleka, a drugi pravac u tom razvoju i investicijama je izgradnja sosptvene farme. Naš plan je da u naredne dve do tri godine uvezemo ili kupimo na domaćem terenu oko 10.000 junica, što za naše sopstvene potrebe, što za kooperante. Tu su i ostale investicije, koje ne smatramo kapitalnim, ali koje svakako doprinose podizanju kapaciteta i kvaliteta prerade. U planu je i izgradnja jednog pogona gde ćemo dislocirati i našu opremu za izradu ambalaže, pošto mi radimo ambalažu u sopstvenoj režiji i, naravno, uz to ide i potreba za jednim visokoregalnim skladištem za gotove proizvode, a pripremili smo i lokaciju za novi pogon kiselomlečnih proizvoda. To su naši prioriteti, i svi će biti u postojećem krugu mlekare u Šapcu.

Koliko imate kooperanata?
Trenutno imamo oko 6.000 kooperanata i poznati smo, po tome da ne prekidamo odnose sa malim proizvođačima. Ne odričemo ih se, već u stvari pokušavamo da se zajednički razvijamo, da od malih napravimo srednje, a od srednjih velike proizvođače. Naravno, to iziskuje znatne troškove i razvijenu logistiku skupljanja mleka, tako da imamo više od 420 otkupnih mesta na teritoriji cele Srbije. U toku smo intenziviranja saradnje i sa južnim opštinama, reč je o opštini Medveđa, gde Koncern Farmakom MB ima svoj rudnik olova i cinka Lece. Sa lokalnom samoupravom imamo neku vrstu dogovora i obaveze da pomognemo razvoj stočarstva u toj opštini i upravo smo ugovorili odlazak 25 njihovih farmera u Austriju, gde ćemo, između ostalog, razgovarati i o uvozu simentalskih junica.

Da li je možda u planu kupovina neke postojeće mlekare?
Imamo česte ponude od banaka i stečajnih upravnika za preuzimanje mlekara koje su prestale sa radom ili imaju problema u radu. Te ponude pažljivo razmatramo i procenjujemo da li ćemo se upuštati u tu vrstu akvizicije. Ali, moram priznati da je trenutno težište našeg razvoja usmereno ipak prema kapacitetima u postojećem krugu fabrike. Međutim, to ne znači da su vrata za neku akviziciju zauvek zatvorena.

Šta obuhvata portfolio Mlekare Šabac?
Da krenem od pasterizovanog mleka, zatim probiotski jogurt, kiselo mleko, pavlaka, dugotrajno mleko, surutka, sirni namaz-sirko (sa ukusima, najnoviji sa krastavcima), ala kajmak (novi ukus sa paprikom), mladi sir, feta sir, voćni desert, sitni sir… Ono što će biti naš kuriozitet, koji će već biti u prodaji kada izađe vaš magazin je mlečni napitak Duo Vivo.

Gde sve plasirate svoje proizvode, kada je u pitanju regionalna prisutnost i prisutnost u trgovačkim lancima i malim radnjama?
Ima nas u celoj Srbiji, a najviše smo zastupljeni u zapadnoj Srbiji i Beogradu. Imamo više od 800 kupaca. Prisutni smo u svim velikim trgovinskim lancima i u velikom broju samostalnih radnji.

S obzirom na to da je reč o proizvodima koji zahtevaju poseban tretman pri transportu, kako ste rešili pitanje distribucije?
Snabdevanje sirovim mlekom i distribuciju gotovih proizvoda mi faktički držimo pod kontrolom i upravljamo tim procesima. Pogotovu kod gotovih proizvoda je važno da budete dostupni kad ste kupcima potrebni i zbog toga mi želimo da imamo veću fleksibilnost i sposobnost brzog reagovanja na potrebe kupca. Tako da je pitanje distribucije kod nas ‘živa materija’, odnosno rešava se od slučaja do slučaja, kako se dogovorimo sa kupcima. Tako, na primer, više od 1.400 objekata direktno snabdevamo, a među njima ima i malih radnji i radnji u okviru velikih sistema. Imamo i više distributera, što je politika koja važi i na stranim tržištima. Razvozimo i u veleprodaje, koje dalje snabdevaju druge kupce.

Da li ste razmišljali ili ste možda već krenuli u proizvodnju privatne robne marke za nekog trgovca i kojeg?
Privatna robna marka nije naše opredeljenje, ali smo napravili jedan mali izuzetak tako što radimo Premia čokoladno mleko za Delta grupu, kako bismo racionalnije uposlili svoje kapacitete. Mi proizvodimo proizvode veće masnoće, ostaje nam obranog mleka i onda je čokoladno mleko pravi proizvod za njegovu upotrebu, da ne moramo da ga sušimo. I ne razmišljamo o privatnoj robnoj marki za kategorije u kojima smo tržišni lideri.

Još jedna krizna godina je za nama. Kako će je Mlekara Šabac završiti?
Mi ćemo je završiti na nivou prethodnih godina, sa prihodom od oko 50 miliona evra. Ono što je veoma važno je da smo u narednoj godini planirali rast od 20 odsto, sa znatnim povećanjem izvoznog učešća. U planu je da se izvoz sa sadašnjih oko 30 odsto učešća u ukupnoj proizvodnji poveća na nekih 40 odsto u 2011.

Kada očekujete oporavak svetske, privrede u regionu, a i srpske privrede?
Verovatno će do nekog blagog oporavka doći od polovine naredne godine. Govoreći iz pozicije mlekare, mi neku preveliku krizu nismo ni osetili. Bilo je teško zbog opšte likvidnosti svih učesnika u lancu, ali u samoj kompaniji spremno smo je dočekali. Što se tiče tržišta u Srbiji, mislim da se sporije oporavlja u odnosu na evropska tržišta, ali brže u odnosu na ovo naše najbliže okruženje. Generalno, mislim da će 2011. i 2012. biti bolje nego 2009. i 2010. godina.

Ana Filipović