Stipe Lovreta

arin108-stipe-lovreta

(tekst objavljen u Progressive magazinu br. 108, maj 2013.)

 

Stipe Lovreta, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

 

TRGOVINSKA REVOLUCIJA

 

“Globalizacija maloprodaje je fenomen koji je intenziviran u poslednjih dvadeset godina. Ona u velikoj meri pozitivno doprinosi integraciji privrede i to je novi kanal izvoza. Sve je manje klasičnog izvoza. Srbija će najviše izvoziti preko trgovačkih mreža.”

 

O opštoj situaciji na srpskom tržištu maloprodaje, problemima koji je najviše opterećuju, ulasku inostranih lanaca, ali i o tome koliko je edukacija kadra koji se bavi trgovinom važna za Progressive magazin govori Stipe Lovreta, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu na grupi predmeta na smeru trgovinski menadžment i marketing, nekadašnji prodekan i dekan Ekonomskog fakulteta, autor 15 knjiga i monografija, redovni član Naučnog društva ekonomista, član Predsedništva Srpske asocijacije za marketing i Nacionalnog saveta za privredni oporavak Vlade Republike Srbije. Profesor Lovreta je rukovodio brojnim projektima, od konsalting menadžmenta do makroekonomskih projekata, među kojima je i Strategija razvoja trgovine Republike Srbije.

Kada ste 2008. davali intervju za Progressive magazin, nakon kreiranja Strategije i politike razvoja trgovine Republike Srbije, rekli ste da je glavni zadatak koji naša zemlja treba da ispuni u narednom periodu – razvoj modernog tržišta. Gde se u ovom trenutku nalazimo kada je reč o ispunjenju tog zadatka?
Jedan od najtežih zadataka u tranziciji privrede Republike Srbije svakako se odnosi na izgradnju modernog tržišta i moderne trgovine. Trgovina, a posebno maloprodaja, ima presudnu ulogu u kreiranju tržišnih uslova privređivanja. Već duži niz godina u svojim radovima ističem novu ulogu trgovinskog sektora u privredi. U toku je svojevrsna trgovinska revolucija koja skoro u potpunosti menja funkcije trgovine i njenu poziciju u ukupnom sistemu privrede i tržišta.
Intenzivna transformacija i razvoj trgovinskog sektora mogli su se očekivati, što je uostalom i podvučeno u Strategiji trgovine. Brojni predlozi iz Strategije su uvaženi i pretočeni u institucionalna rešenja u vezi sa tržištem, trgovinom i zaštitom potrošača. Nažalost, u operacionalizaciji predloga se u određenoj fazi zastalo, tako da su se promene u trgovinskom sektoru odvijale dosta spontano i bez jasne vizije i politike razvoja. U datim uslovima ispoljeni su i određeni strukturni problemi trgovine: preteran je broj trgovinskih subjekata i to u svim fazama kanala marketinga; nedovoljan je stepen koncentracije, konsolidacije i integracije maloprodajnog i velikoprodajnog sektora privrede; prenaglašen je razvoj grosističkog u odnosu na detaljistički sektor trgovine; neadekvatan je razvoj trgovinske mreže u prostoru i to kako po pitanju makro, tako i po pitanju mikrolokacije trgovine; usitnjena je trgovinska mreža kroz prizmu prevelikog broja maloprodajnih objekata; izostao je razvoj pravih cash&carry centara u prometu na veliko i diskontnih objekata u prometu na malo; nezaštićena su mala trgovinska preduzeća i preduzetnici i prepušteni su potpunoj slobodi tržišta; nedovoljno je razvijena privatna trgovinska marka i svi oblici elektronske trgovine. Kao rezultat toga, nedovoljan je stepen konkurencije između trgovinskih subjekata i u celini nedovoljna je efikasnost i profitabilnost u trgovinskom sektoru privrede.

Kako da pomenute probleme rešimo?
U sadašnjoj fazi neophodan je radikalan zaokret. Državni organi treba da jasno prihvate politiku da je trgovinski sektor, a posebno maloprodajni, ključni pokretač rasta privrede, jačanja njene konkurentnosti na domaćem i međunarodnom tržištu, kao i rešavanja brojnih socijalnih problema, naročito problema zapošljavanja.
Spontani razvoj najčešće ne dovodi do optimalne strukture trgovinske mreže u prostoru, već naprotiv, može da dovede do monopolskih pozicija subjekata maloprodaje, ali i da ugrozi ravnopravnost potrošača kada je reč o pristupu maloprodajnim uslugama. Sve to navodi na potrebu planskog pristupa razvoju trgovinske mreže u prostoru. Potrebno je da se odgovarajućim institucionalnim rešenjima obavežu organi lokalne, regionalne i gradske samouprave da se u planskim dokumentima obavezno, i u što je moguće većoj meri, ugrađuju rešenja primerena savremenom komercijalnom urbanizmu. Rešenja treba da obezbede sprečavanje svakog vida monopola i limitiranja konkurencije na lokalnom nivou i diversifikaciju maloprodajnih formata koja će omogućavati puni nivo usluživanja potrošača.
Nova rešenja i mere treba da su usmereni i na što veći podsticaj razvoju elektronske trgovine. To pitanje ima višestruki značaj za razvoj konkurencije i strategije višestrukih kanala marketinga, koji su u Srbiji tek u početnoj fazi razvoja.
Neophodno je i podsticanje što većeg stepena horizontalne i vertikalne integracije sa svim učesnicima u kanalima marketinga. Subjekti maloprodaje treba da postaju sve više partneri sa dobavljačima i distributerima radi kreiranja superiorne mreže isporuke vrednosti potrošačima.
Najvažniji predlog svodi se na potrebu da Ministarstvo trgovine vodi proaktivnu politiku razvoja odgovarajuće strukture tržišta i konkurencije. Da bi tu svoju ulogu obavljalo, ali i da bi kritički i analitički Komisija za zaštitu konkurencije sve to pratila, neophodno je da postoji adekvatan informatički sistem koji će biti osnovna baza za donošenje ključnih razvojnih i operativnih odluka. To konkretno znači da se u lancu kanala marketinga precizno prate troškovi, procesi, nivo dodavanja nove vrednosti, obim prometa, cene i marže. Na osnovu toga moguće je voditi proaktivnu i zdravu konkurentsku politiku.

Kako vidite trgovačku scenu u 2013. kada je reč o učešću trgovine u BDP-u Srbije, u ukupnoj zaposlenosti, broju prodavnica, zastupljenosti modernih formata? Imamo li dovoljno trgovačkih kvadrata s obzirom na broj stanovnika?
Trgovinski sektor je najvitalniji deo privrede Srbije. U poslednjih desetak godina ostvarene su najviše stope rasta u trgovinskom sektoru u poređenju sa ostalim sektorima privrede. Kao rezultat toga, povećano je učešće trgovine u formiranju bruto domaćeg proizvoda sa 7% u 2002. godini na nešto iznad 11% u 2010. U posmatranom periodu povećano je i učešće trgovine u ukupnoj zaposlenosti, i to sa 14,7% na čak 19,4%. To praktično znači da je svaki peti radnik zaposlen u trgovinskom sektoru privrede Srbije. Trgovinsku mrežu na malo čini oko 96.918 prodajnih objekata, što je inače za oko 7.000 objekata manje u odnosu na stanje koje je bilo 2008. Ukupan maloprodajni prostor je u 2009. godini iznosio 4,4 miliona m², odnosno oko 0,60 m² po stanovniku. Poređenja radi, u EU je nešto iznad 1m² prodajnog prostora po glavi stanovnika. Moderni maloprodajni formati, kao što su supermarketi, hipermarketi i cash&carry centri učestvuju u Srbiji sa oko 40% u prometu prehrambenih proizvoda, dok je to učešće u većini zemalja EU iznad 80%.
U poslednje vreme svedoci smo prisutnih stavova u delu naučne i stručne javnosti da je pregrejani razvoj trgovinskog sektora privrede ugrožavao reindustrijalizaciju u Republici Srbiji. Takve teze su potpuno pogrešne i nenaučne i nisu u skladu sa ukupnim promenama koje se dešavaju u razvijenim tržišnim privredama. Svi tokovi i parametri pokazuju da modernizacija trgovinskog sektora privrede ima višestruke pozitivne efekte na razvoj industrijskog i poljoprivrednog sektora privrede. Uzroke zapostavljenosti industrijskog i poljoprivrednog sektora privrede treba tražiti u lutanjima i brojnim greškama u procesu privatizacije i u vođenju industrijske i poljoprivredne politike.

Tokom 2013. Casino će otvoriti prve objekte u Srbiji, već odavno se najavljuje ulazak Lidla, a imamo i najave da će Carrefour otvoriti objekte 2015. Šta to znači za trgovinski sektor naše zemlje?
O internacionalizaciji trgovine ja govorim već 25 godina. Što je intenzivnija konkurencija, intenzivniji je razvoj trgovine. A dinamičan razvoj trgovine pozitivno deluje na razvoj ukupne privrede. Na kraju krajeva, najveća strana investicija koja se dogodila u Srbiji od 2000. godine desila se upravo u maloprodaji.
U savremenim uslovima, na globalnom tržištu, nema više ‘domaćih’ i ‘stranih’ kompanija. Pa u Delhaizeu Srbija 99% zaposlenih čine ljudi iz Srbije, to je u suštini domaća kompanija. Ljudi rade, razvijaju privatnu marku… 16% ukupne prodaje Delhaizea danas se ostvaruje kroz prodaju PL-a. A kada ulažu u privatnu marku, oni je razvijaju u Srbiji, kroz saradnju sa proizvođačima u našoj zemlji. Moderne globalne trgovinske kompanije vode aktivnu politiku razvoja lokalne privrede. Ne odgovara Delhaizeu da forsira robne marke van Srbije, a da ih ne razvija u Srbiji i da ne doprinosi razvoju naše proizvodnje. Jer, ako ne doprinosi razvoju naše proizvodnje – neće doći do porasta standarda i kome će onda Delhaize da prodaje svoju robu?
Uzmimo i primer Metroa. Ta kompanija ulazi u franšizing sa malim trgovcima, a razvija i privatnu marku. Tu leži šansa za dobre proizvođače da se njihovi proizvodi, ako su kvalitetni, cenovno konkurentni, dobro upakovani, nađu na policama u 29 zemalja gde Metro ima svoj brend. Ovo isto važi za druge trgovce. Mi danas u Srbiji proizvodimo robu koja se i te kako prodaje i izvozi u region.
Globalizacija maloprodaje je fenomen koji je intenziviran u poslednjih dvadeset godina. Ona u velikoj meri pozitivno doprinosi integraciji privrede i to je novi kanal izvoza. Srbija će najviše izvoziti preko trgovačkih mreža. Sve je manje klasičnog izvoza. Ali zato imate izvoz kroz mreže. Zašto se jedan Bambi ne bi našao u mreži Delhaizea u Grčkoj? A može da se nađe, jer Bambi ima elitne, visokokvalitetne proizvode. To može i Rubin, i mnogi drugi.

Kako bi država mogla da podstakne opstanak malih trgovinskih preduzeća, šta čini na tom polju?
Čitav set rešenja i mera treba preduzeti, posebno u sektoru maloprodaje. Treba podržati formiranje i razvoj novih trgovinskih preduzeća; obezbediti podršku za promene u domenu menadžmenta postojećih malih trgovinskih preduzeća, a time i za povećavanje njihove profitabilnosti; obezbediti informacije o dobroj trgovinskoj praksi i komparaciji među preduzećima, što omogućava i efikasan ‘benčmarking’. Zatim, treba pružiti podsticaje u investicijama; obezbediti edukaciju i programe treniranja kako bi se podigla kreativnost i sposobnost osoblja zaposlenog u trgovini. Neophodno je i da se obezbedi odgovarajuća finansijska podrška manjim trgovinskim preduzećima; da se pružaju određeni popusti u porezima i raznim taksama; da se pruži pomoć na planu penzionog i zdravstvenog osiguranja sitnih trgovaca…
Francuska, na primer, malim trgovcima – ako su u biznisu 15 godina pa propadnu – garantuje penziju. Država može da se nađe kao garant za dobijanje dobrih kreditnih linija, jer mali trgovac sam ne može da ih dobije. Država može da daje i razne subvencije ako mali trgovac razvija elektronsku trgovinu i prati tehnološke inovacije. Država treba da mu obezbedi i određene popuste u ceni gradskog zemljišta; pomoć na planu integracije, odnosno poslovnog udruživanja sitnih trgovaca i, posebno, podršku u razvijanju sistema franšizinga. Mnogo toga ona aktivno može i treba da uradi.
Uz to, pomoć države malim trgovcima značajna je i za podsticanje lokalne proizvodnje – proizvodi lokalnih proizvođača naći će se na policama lokalnih malih trgovina.

Šta bi, sa druge strane, mali trgovci mogli sami da učine kako bi ‘preživeli’ krizu i konkurenciju velikih?
Ne može država sama da spasi male trgovce. Jedina njihova šansa jeste da se udruže, da se povezuju. Istraživanja pokazuju da čvrsta saradnja i povezivanje donosi u proseku porast profitne marže od oko 3% svim učesnicima u integrisanim lancima snabdevanja. Međutim, problem je što mali trgovci to ne vide ili nisu spremni na to. Oni ljubomorno čuvaju svoj identitet. Ja sam bio savetnik u CBA tri godine. Da su me slušali, danas bi CBA bio druga firma po veličini u Srbiji – sa objedinjenom nabavkom, privatnom CBA markom, CBA marketingom, sa razvijenim sistemom CBA distribucije i formatizacije, inovacijom znanja… Bio je to koncept pravljenja zaista jednog pravog sistema, koji počiva na ugovornim osnovama. Takav sistem funkcioniše u Mađarskoj, gde je CBA na drugom mestu po tržišnom učešću. Zašto to u Mađarskoj može da se napravi, a u Srbiji ne može? E, to je problem kod nas – da se mali trgovci dogovore. A kada se dogovore, još veći je problem da dogovoreno sprovedu. Mislim da je kardinalna greška što se CBA raspao.

Da li trgovinske kompanije u Srbiji dovoljno ulažu u edukaciju zaposlenih? Kakva je njihova saradnja sa Ekonomskim fakultetom po tom pitanju?
Trgovci su veoma štedljivi kada je u pitanju ulaganje u kadrove, ili u istraživanje i razvoj. Odmah bi hteli da vide kakav je efekat u profitu, a to je pogrešan pristup. Naravno, čast izuzecima. U Srbiji danas posluju neke ozbiljne kompanije koje i te kako ulažu u edukaciju. Uzmimo primer kompanije Delhaize koja je sa Ekonomskim fakultetom i timom koji se na fakultetu bavi pitanjima trgovine i kojim ja rukovodim, ušla u strateško partnerstvo. Mi već duže od godinu dana, a dugoročno ćemo to raditi, sprovodimo inovacije znanja za srednji, operativni menadžment iz te kompanije, a ubuduće ćemo to činiti i za druge nivoe menadžmenta. Rezultati koje smo do sada ostvarili sa 170 polaznika kurseva na Ekonomskom fakultetu, iz kompanije Delhaize, su izuzetni. Svi polaznici su veoma zadovoljni, mnogi su već unapređeni na više pozicije. Edukacija je trajala 30 časova i kurs je bio tako koncipiran da se bavi konkretnim, operativnim pitanjima – šta i kako raditi.
Na Ekonomskom fakultetu je učinjeno zaista mnogo da se afirmiše smer Trgovinski menadžment i marketing, da na master studijama imamo jedan elitni smer koji se zove Trgovina: menadžment prodaje i lanca snabdevanja, na doktorskim studijama takođe imamo područje koje se ozbiljno bavi pitanjima iz oblasti trgovine i distribucije. Ekipa koja je u timu koji ja na neki način koordiniram izuzetno je jaka – čine je Goran Petković, Zoran Bogetić, Dragan Stojković i druge kolege koje se bave pitanjima marketinga, usluga i logistike. Za njih će se još čuti u budućnosti. Naravno, ovaj menadžerski koncept razvijen je uz podršku privrede. Retko koja ekipa, na Ekonomskom fakultetu i šire, radi sa privredom ovako kako ova grupa za trgovinu radi. Mi smo uradili Strategiju trgovine Srbije i Strategiju trgovine Beograda, nema nijedne ozbiljne firme gde mi nismo radili projekte.

Da li se diplomci sa Ekonomskog fakulteta u dovoljnoj meri nalaze među menadžmentom trgovinskih kompanija u Srbiji?
Kako da ne. Moji mlađi saradnici ulažu dosta truda u komunikaciju sa preduzećima kako bi preporučili studente i napravili kontakte u zapošljavanju. Drugo, dajemo im preporuke. Treće, napravili smo stratešku saradnju sa Delhaizeom, tako da je ta kompanija objavila konkurs prvo za stipendiranje studenata, a zatim i za praksu gde će studenti videti i naučiti mnogo toga. Takođe, mi svake godine na našim predavanjima imamo najmanje četiri gostovanja predstavnika poznatih firmi. Veliki bi bio spisak studenata koji su iz oblasti trgovine diplomirali, magistrirali, stekli master diplome, pa čak i doktorirali, a koji se danas nalaze na najvišim funkcijama u menadžmentu velikog broja trgovinskih, ali i proizvodnih kompanija.

Šta su novo trgovinskom sektoru u Srbiji donele nedavno usvojene izmene Zakona o trgovini?
U sistemu propisa koji uređuju promet robe i usluga u Srbiji, Zakon o trgovini ima centralno mesto. Zakon koji reguliše oblast trgovine treba da obezbedi prostor za razvoj tržišta, konkurencije i unapređenje ukupnog poslovanja u trgovini. U tom smislu bilo je potrebno da se obuhvate sve pojave koje se mogu javiti na tržištu i koje zahtevaju regulaciju sve složenijih odnosa na njemu. Naročito je bilo neophodno da se institucionalno regulišu pojave koje već postoje na modernim tržištima i koje se internacionalizacijom poslovanja privrednih subjekata i većom liberalizacijom propisa prenose na tržište Srbije.
Donošenjem Zakona o trgovini, 28. jula 2010, postavljen je temelj za savremeni razvoj trgovine Srbije. Međutim, tokom dvogodišnjeg sprovođenja na površinu su isplivale i određene manjkavosti. Pojedina rešenja nisu bila primenjivana u praksi, dok su za sprovođenje nekih zakonskih rešenja troškovi bili previsoki. Bilo je i odredaba koje je trebalo preciznije definisati zbog nejasnoća koje su izazivale kod učesnika u prometu.
Značajno je istači da su otklonjene i nedoumice za intenzivniji razvoj proizvoda pod trgovinskom markom. Unapređena su rešenja u borbi protiv nepoštene tržišne utakmice, tj. nelojalne konkurencije između trgovaca na tržištu. Pozitivno je i to što je po prvi put stvorena zakonska osnova za nadoknadu nematerijalne štete nanete pravnom licu zbog povrede poslovnog ugleda radnjom nelojalne konkurencije. Izvršene su i pozitivne izmene koje doprinose efikasnijem radu Tržišne inspekcije.
Sa druge strane, moram da izrazim žaljenje što su ukinuti članovi u vezi sa Centrom za razvoj trgovine, sa vođenjem neophodne evidencije u trgovini, usmeravanjem razvoja i lokacija velikih trgovinskih objekata i slično. Želim posebno da naglasim i da podvučem da Odredbe člana 45 prethodnog zakona nisu bile donete sa ciljem uvođenja bespotrebnih restrikcija u vezi sa izgradnjom većih trgovinskih objekata, ili da se zabrani i ograniči dalja izgradnja velikih objekata, već samo da se usmeri njihov razvoj u pravcu ostvarenja interesa potrošača i razvoja konkurentske borbe na tržištu Srbije. U najnovijem talasu ukidanja propisa na udar su došla i navedena rešenja koja su imala za cilj ravnomeran razvoj trgovine i trgovinske mreže na prostoru čitave države. Bitno je istaći da su rešenja u Zakonu o trgovini imala isključivo prokonkurentski karakter i da je interes potrošača bio na prvom mestu. Namera je bila da se spreči eventualno sticanje monopolske pozicije na određenom tržišnom području.
Još veći problem vidim u tome što su ukinuti članovi u vezi sa evidencijom u trgovini, i to u uslovima kada imamo potpuno devastiranu statistiku o trgovini Srbije, kada su nam finansijski podaci o poslovanju trgovine krajnje pogrešni i kada Ministarstvo trgovine ne raspolaže neophodnim podacima iz oblasti trgovine.

Poslednjih godina dosta se polemisalo oko cenovne politike (u poređenju sa zemljama u okruženju) i naročito oko visine marži, pa je čak i država u jednom trenutku intervenisala. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Iskustvo nam pokazuje da sva­ki po­ku­šaj za­me­ne tr­žiš­ta dr­žav­nom interven­ci­jom i blokade u slobodi delovanja trgovinskih aktera ni­je mogao da us­peš­no re­ši­ do­sta složen me­ha­ni­zam in­di­vi­du­a­li­za­ci­je i za­do­vo­lja­va­nja po­tre­ba i zah­te­va potrošača. Dosa­daš­nja prak­sa po­ka­zu­je da za­me­na tr­žiš­ta dr­žav­nom interven­ci­jom i blokiranje samostalnosti subjekata trgovine ne mo­že us­peš­no da kontro­li­še i troš­ko­ve pro­me­ta i tr­go­vi­ne, a ti­me i ukup­nu efi­ka­snost i efek­tiv­nost pove­zi­va­nja pro­iz­vo­đa­ča i po­tro­ša­ča. To je ubedljivo pokazala i praksa olakog pristupa donošenju uredbi o zamrzavanju marži za određene prehrambene proizvode. Naglašavao sam i u fazi donošenja datih uredbi da je takva praksa potpuno prevaziđena u razvijenim tržišnim uslovima i da u osnovi daje kontraproduktivne efekte, da deformiše tržišne odnose i ukupno funkcionisanje tržišnog mehanizma.

Kriza je donela cvetanje sive ekonomije. Koliko je situacija ozbiljna i šta bi država i trgovci trebalo da učine, kako da se bore sa nelegalnom konkurencijom?
Zakoni su napisani, ali se oni u dovoljnoj meri ne poštuju, ne sprovode… Uzmimo kao primer Zakon o trgovini, u kome se jasno govori ko može biti trgovac. Ne može biti trgovac neko ko na ulici, na pijaci, prodaje sardinu. Pa to je elementarno i u zakonu je zapisano. Ali se ne sprovodi, a zašto se ne sprovodi – to treba pitati one koji su za to zaduženi.
Verovatno je i ljude koji tako prodaju nužda naterala. Velika je stopa nezaposlenosti, siromaštvo. Ali, ako se sve stavi u legalne tokove, onda imamo i PDV i državu koja ima određena sredstva kojima će moći da pomogne siromašnima. Stvari su tu dosta pomešane.
Kod nas je sprovođenje zakona najveći problem. A i u tim segmentima treba da vlada struka. Ljudi koji rade u antimonopolskoj komisiji moraju biti vrhunski stručnjaci iz oblasti trgovine i tržišta. Posebno naglašavam da to ne bi smeli biti samo pravnici nego i ekonomisti koji dobro poznaju trgovinu i odnose između učesnika na tržištu. Ljudi koji rade u tržišnoj inspekciji moraju biti veoma dobro edukovani za trgovinu. A nisam siguran da se vrši edukacija ljudi iz te oblasti u dovoljnoj meri.

Ako dođe do ukidanja carina na uvoz hrane iz EU, kakve mislite da će to imati posledice po domaće proizvođače i njihovu konkurentnost?
Mislim da smo mi malo ubrzali otvaranje naše zemlje kada je reč o smanjivanju carina. Trebalo je da to radimo postepeno, kako se budemo približavali ka EU. Naravno, pre 10-15 godina mislili smo da ćemo u EU ući 2007.
A gde smo u 2013. godini? Sada treba biti obazriv. Ne treba se preterano otvoriti, a da i naša privreda ne dobije određene subvencije. Amerika ili bilo koja razvijena privreda štite svoju ekonomiju na razne načine, direktne, a najčešće indirektne. Našu poljoprivredu treba štititi u određenoj meri i do perioda kada će postati konkurentna sa inostranom. Tačno je to da su naši poljoprivredni posedi usitnjeni, da imamo nisku produktivnost. Ali je isto tako tačno da naša poljoprivreda nema subvencije koje imaju poljoprivredni proizvođači u Evropi i da se onda ne mogu nositi sa njima. Država mora imati dosta obazrivu politiku snižavanja carina. Ja bih ukinuo carine onog momenta kada uđemo u EU. Do momenta dok ne uđemo – postepeno bih ih smanjivao. Sve o čemu sam govorio pada u vodu ako se ne razvija proizvodnja. Nema moderne trgovine bez moderne proizvodnje.

Šta očekujete da će se događati u narednih nekoliko godina na trgovačkoj sceni u Srbiji?
Nastaviće se trendovi koji su i do sada bili prisutni, nastaviće se procesi koncentracije trgovine i konsolidacije tržišta. Pretpostavljam da ćemo u narednih deset godina imati 5-6 vodećih igrača kada je reč o FMCG-u, koji će imati učešće od oko 60-70%. U Australiji tri kompanije imaju više od 80%, u Austriji pet kompanija ima 95%. Tako će i u Srbiji doći do objedinjavanja i ukrupnjavanja, ali to neće ugoziti konkurenciju. U Srbiji je danas problem to što vodeći lider ima neuporedivo veće tržišno učešće od pratilaca lidera. Treba forsirati upravo povezivanje pratilaca lidera, kako bi ojačali, brže se razvijali.
Apsolutno možemo očekivati dolazak drugih trgovinskih lanaca, Carrefoura koji kao vodeći lanac neće doći u Srbiju sa jednim hipermarketom i neće se zadovoljiti time da bude na 10. ili 15. mestu po tržišnom učešću. Mislim da će Carrefour, kada uđe na tržište Srbije, u narednih 10 godina biti među prva 2-3 učesnika na tržištu. Država treba da podstiče dolazak tih lanaca, da stvara uslove i ukupni ambijent. Da na lokalnom i okružnom nivou ozbiljno razmišlja o razvoju trgovine i njene nove uloge i misije u privrednom razvoju. Današnja maloprodaja je lokomotiva koja vuče privredu, koja je ušla duboko u proizvodnju. Uloga trgovine će jačati, još veći broj zapošljavanja će biti u trgovini, ali u isto vreme trgovina će se transformisati od klasične do trgovine koja ozbiljno ulazi u sferu proizvodnje i potrošnje.

Dragana Vraneš