(tekst objavljen u Progressive magazinu br. 59, april 2009.)
Sredstva za mašinsko pranje suđa podrazumevaju deterdžente namanjene isključivo pranju sudova u mašini koji mogu biti u obliku gela, praška ili tableta. Prilikom pranja posuđa u mašini mogu se koristiti i razni dodaci koji ne spadaju u deterdžente, kao što su soli za omekšavanje vode, sredstva za zaštitu stakla, sredstva za čišćenje ostataka deterdženta u mašini, kao i sredstva za sjaj koja se dodaju u poslednjoj fazi pranja.
Od čega se sastoje
Deterdženti za mašinsko pranje suđa su mnogo jači od tečnosti za ručno pranje i sadrže sastojke koji omogućavaju da se ostaci hrane odvoje od posuđa: fosfate, agense za izbeljivanje bazirane na kiseoniku (staromodniji praškovi i tečnosti sadrže agense za izbeljivanje na bazi hlora), ne-jonske surfaktante – površinski aktivne tvari koje smanjuju napetost površine vode i pretvaraju masne naslage hrane u emulziju, enzime koji rastvaraju ostatke hrane proteinskog porekla, antikorozivne agense koji sprečavaju koroziju komponenata same mašine za sudove. Neke jeftinije varijante praškastih deterdženta za mašinsko pranje sudova mogu sadržati i pesak, koji je štetan kako za posuđe, tako i za mašinu.
Prve mašine
Prvu mašinu za sudove patentirao je Joel Houghton 1850. godine u Americi. To je bila drvena mašina sa točkom koji se ručno okretao i zapljuskivao posuđe vodom. Nažalost, bila je skoro neupotrebljiva. Petnaest godina kasnije L.A. Alexander patentirao je uređaj koji je pomoću poluge koja se ručno pokretala i zupčanika provlačio stalak sa posuđem kroz vodu, ali ni ovaj patent se nije pokazao kao veoma uspešan. Konačno, 1886. godine, Amerikanka Josephine Cochrane je izmislila mehaničku mašinu za sudove, koja se doduše takođe pokretala ručno, ali je bila upotrebljiva. Predstavila ju je 1893. na Svetskom sajmu u Čikagu i osnovala kompaniju za proizvodnju mašina za sudove. Nasuprot njenim očekivanjima, za izum su bili zaintersovani samo hoteli i veliki restorani. Nakon toga, još neke kompanije su počele da proizvode mašine za sudove namenjene hotelima i restoranima. 1924. godine William Howard Livens napravio je malu mašinu za sudove, pogodnu za kućnu upotrebu, koja je imala komponente slične današnjim mašinama sa sudove, ali ni ovaj izum nije doživeo komercijalni uspeh. Mašine za sudove su postale dostupne običnim ljudima tek pedesetih, a sedamdesetih su postale uobičajeni uređaj u američkim domaćinstvima.
Prvi deterdženti
Prvi industrijski deterdženti su se pojavili na tržištu pedesetih i šezdesetih godina. Calgonit Automatic Dish lansiran je 1964. godine. Zatim, Dennis Weatherby je, dok je bio zaposlen u kompaniji Procter&Gamble, razvio i patentirao Cascade tečni detrdžent za mašinsko pranje sudova i dobio Master diplomu u hemijskm inžinjeringu 1984. Rastvor do koga je Weatherby došao mogao je biti korišćen u proizvodima koji sadrže izbeljivač, a istovremeno je sapunu davao limun-žutu boju i nije na sudovima ostavljao fleke.
Moderne varijante
Stalne inovacije na tržištu sredstava za mašinsko pranje posuđa rezultirale su pojavom veoma praktičnih multi-funkcionalnih tableta, koje u sebi istovremeno mogu sadržati deterdžent, so, sjaj, miris i druge sastojke, što ceo proces pranja sudova u mašini čini još jednostavnijim. Osim hemijskih, danas postoje i biorazgradivi deterdženti za mašinsko pranje sudova, koji su ‘prijateljskije nastrojeni’ prema životnoj sredini od klasičnih.
Pripremila: Marija F. Šmit